Џек Керуак (1922-1969), амерички писац француског порекла, изговорио је 1948. године чувену реченицу, која је касније добила додатни смисао и постала лајтмотив читавог једног друштвеног покрета. Она гласи: „Ми смо разбијено покољење“ (Wе аре беат генератион).

Изворно, Керуак је имао у виду омладинске групе које су – уморне од стерилних правила после тек окончане енормне глобалне буре а у јеку нових (гео)политичких таласања, понашајући се за то доба неуобичајено неформално – наглашено газиле тада још свепрожимајуће друштвене конвенције. За многе су те групације, отуда, деловале вредносно разбијено. Други су их доживљавали као освежење.

Тако је почело убрзано промишљане и популарисање онога што се већ на неки начин дешавало, те ће у „заокруженом“ виду постати познато као покрет „Бит генерација“. Он се залагао за много веће испољавање слобода у домену онога што људима годи или њиховим животима даје смисао – од духовног истраживања, укључујући и верски мистицизам, преко свакодневног необузданог хедонизма (али без оптерећености материјалистичким погледом на свет), до експериментисања са дрогама.

На објективно нараслу друштвену кризу, заиста су понуђени на неко време индивидуално релаксирајући одговори, али без обзира на остварени културни утицај те популарност коју је „бит“ прича стекла и има је до данас, чини ми се да је неосновано рећи да је дат здрав основ за стварање боље будућности. Неки ослобађајући елементи су свакако за похвалу, али, уверен сам, не и дух покрета у целини.

Зашто је то битно сада имати у виду у Србији? Па стога што је српско друштво разбијено и вредносно уморно, вероватно, више него икада раније. Уз све муке са којима смо се пре суочавали, имали смо велики резервоар менталне, биолошке и сваке друге виталности. То нам је омогућавало да лечимо и најтеже ране те наставимо да идемо напред. Тај резервоар је, нажалост, и пре доласка Вучића на власт биле прилично исцрпљен, али сада је готово па девастиран.

Александар Вучић са својом политичком бандом, до крајности срамним понашањем – невероватним лагањем, лицемерјем и претварањем, до сада невиђеном баналном грабежљивошћу и симбиозом политике и криминала, урушавањем свих институција, срамоћењем Србије у свету и наше државе у очима сопственог грађанства – бацио је морално-вредносну атомску бомбу огромне разорне снаге на нашу земљу. На страну сада и њено потпуно материјално пљачкање (које се релативно брзо превазиђе када постоји здрав дух).

ФОТО: Фонет

Раније смо имали идеолошки лоше постављене системе разних врста, али никада овакав и оволики, колоквијално схваћен, национални нихилизам. Последице тога су страшне. Да је тако види се и по реакцији немалог дела српског друштва на пољуљану СНС аутократију. Од када је оправдано појачана борба против ње, под њеним плаштом нас неоправдано многи вуку у лавиринт ирационалности.

Много тога – било суштински или полазећи од (гео)политичког контекста – нереалног па и ирационалног, горљиво се намеће или тражи. Асортиман често неспојивог је огроман: (нео)комунизам, југословенство, српска мегаломанија (да олако повратимо све оно што нам је овако или онако отето, као да је за то довољно имати жељу), анархизам, ЕУ фанатизам, русоманија, и ко зна шта све још.

На пустоши коју СНС пиромани остављају за собом – а при томе ни њу још нисмо ослободили па да ту нешто ново почнемо да подижемо – разни би хтели да граде оно што се не може саградити. И то није проблем, док није масовна појава. Увек у друштвено-политичким промишљањима и залагањима – поготово у кризним временима – има ирационалности. Не кошта много када маргиналци гласно, па и насртљиво, маштају о било чему.

ФОТО: Фонет/Саша Вукајловић

Забрињавајуће је када ирационалност постане масовно присутна, што се услед општег разочарења у тзв. политике елите, идеолошке системе, спољне факторе – код нас све опасније дешава. Што су пукотине на Вучићевој накарадној конструкцији веће, унутар њих се спонтано или, од оних који Србима не желе добро, плански, таложи нови национално ерозивни садржај. Томе сви који српском народу и српским земљама желе добро, морају да се супротставе, макар тако што неће себи допустити да подлегну накарадној друштвеној атмосфери.

Када будемо сутра доносили одлуке кога да подржимо – од грађанско-демократског отпора још агресивним узурпаторима власти до пре или касније реалних избора – држимо се оне старе изреке: „Памет у главу“!

Каквегод нас на мах емоције испуњавале, рационално мислимо шта је могуће а шта није с обзиром на околности у којима живимо. При томе увек имајмо у виду да је Србија матична држава српског народа у целини те да би према њему поступила одговорно, али и заштитила свеобухватне интересе грађана који живе унутар зоне коју Београд уистину контролише, мора да има економску, војнополитичку, идентитетску снагу, али и продуктивне геополитике партнере.

Не наседајмо на јефтине приче које воде сулудом трошењу оно мало животне енергије која нам је остала, већ се опредељујмо на темељу рационалног разматрања ствари за оно што води каквој-таквој обнови правне државе и кључних институција, функционалне економије, идентитетске политике и продуктивног спољнополитичког приступа.

Драгомир Анђелковић ФОТО: КТВ

На свакоме од нас је да у наредном периоду, већ у складу са „понудом“, просуди шта је то, али битно је да мислимо хладних главе, не обазирући се на арлаукање од ирационалности или егоизма помахниталих вукова, који су сада са обе стране, наизглед хомогеног али заправо врло хетерогеног политичког фронта, веома активни. Није довољно решити се суманутог диктатора Вучића, већ и онемогућити оне који би из лудости или подмуклости наставили да на неки начин разарају Србију и после њега.

Ми јесмо у много чему разбијено покољење, али сетимо се још једне мудре изреке наших предака (која није присутна само у народним приповеткама већ и свакодневном говору): „Жив клан, недоклан!“. Срби су као птица феникс, и када сагоре поново се роде. То је и даље могуће коликогод да нам се драстично смањио потенцијал за ревитализацију (о чему је већ било речи), али не смемо да направимо нову велику грешку. Она већ уистину може да буде фатална!

Толико за сада о томе. Битно је да имамо у виду да се „не једе све што лети“. Онда ћемо већ, сви на свој начин, то и политички да конкретизујемо у наредном периоду. Немамо право на „бит“ одговоре на несрећу која нас је задесила, ма колико они некада били опијајући!

Драгомир Анђелковић