Мило Ломпар препоручује најновију књигу песама Радована Караџића „Црна бајка“. Српска књижевна задруга је у Београду организовала промоцију „књижевног подухвата“ др Радована Караџића којој су присуствовали препознатљива лица наше конзервативно-клерикалне политичко-културне сцене. Да поновим – Мило Ломпар препоручује најновију књигу осуђеног ратног злочинца и првог председника Републике Српске, вишедеценијског хашког бегунца и алтернативног исцелитеља др Драгана Дабића.

Зашто је моју пажњу поред присутних академика, политичара и уметника привукао баш Мило Ломпар. Можда зато што фигурира као „идеални“ вођа модерне српске деснице? Можда зато што га многи већ виде као „идеалног“ председничког кандидата за 2027. годину. Можда зато што је успео да стекне популарност међу широм студентском популацијом и себи загарантовао место на већ фамозној студентско-професорској листи?

Мило Ломпар ФОТО: КТВ

Ове референце сигурно нису комплементарне са ликом и делом Матије Бећковића, а био је тамо, нити Гојка Ђога, а био је тамо, па ни Косте Чавошког, а био је тамо. Али, Мило Ломпар који сада преузима улогу ребрендираног и апдејтованог Коштунице, не може и не сме да прави овакве не гафове, не пропусте, већ катастрофалне ауто-голове. Или, можда ово и није био аутогол, већ скидање маске, свлачење модерног, демократског, цатх-алл капута испод кога је Ломпар све време носио дрес свог старог тима чији су се ветерани окупили као витези таме око округлог стола српског света, или српског смака света.

Да се у наставку послужимо омиљеном фразом некога који је у свему, али буквално у свему антипод Милу Ломпару -хајде да му дамо добробит сумње којом се разметала министарка за једнократну употребу Гордана Чомић.

Шта је спорно у томе да се организује промоција збирке песама, да се тој промоцији присуствује и да се иста књига препоручи? Посебно ако узмемо у обзир да је то управо тема из стручног домена „инкриминисаног“ професора Ломпара. Шта је спорно у уметничком исказу и изразу др Радована Караџића? Зар затвореници немају право на писање, цртање, свирање…? Многи у затвору заснивају породице, завршавају факултете, објављују дисертације, научне радове, романе, дневнике… Зар то право нема иначе плодни и признати песник Радован Караџић?

Да ли Радована Караџића можемо посматрати само као песника, уметника, ствараоца? Да ли је он психијатар, песник, први председник и оснивач Републике Српске, злочинац осуђен за најтежа кривична дела укључујући и геноцид у Сребреници? Или је он све то појединачно, укупно и одједном? Може ли се раздвојити аутор од својих дела и од својих недела?

ФОТО: YоуТубе

Караџић је сигурно личност која буди дубоке емоције, позитивне и негативне, не само у Србији већ у региону, чак и у свету. Он је више од појединца, он је постао феномен, нека врста политичког, вредносног и идеолошког деобног параметра (уз свог војног пандана – Младића) јер се преко њега, односно перцепције њега, људи одређују према деведесетим, према рату, према злочинима, према региону, према Милошевићу, према прошлости и према будућности. Још увек смо у времену када су „јунаци“ деведесетих постали део обавезног упитника који мора попунити свако ко пробије дебелу опну анонимности и добије прилику да кандидује своје ставове на политичком тржишту Србије.

Данас је то тржиште насилно претворено у монопол једне странке, једне клике, једног човека. А одговор тог монополисте је јасан – Хашки суд није суд већ антисрпска инквизиција, хашки осуђеници нису осуђеници већ јунаци, хашки заточеници нису заточеници, већ мученици. Свако, али буквално свако ко је преживео или суђење или изречену казну, ту судску или затворску отпусницу је искористио као улазницу за „високо душтво“, за нову елиту у Вучићевој Србији. Бивши оптуженици или робијаши постали су незаобилазни декор најгледанијих емисија на националним фреквецнијама, лак плен за политиканте који перу или редигују своје биографије. Вампири деведесетих плански се прикључују на трансфузиону терапију коју обезбеђује Вучићева машинерија, а у боци су наша крв, наше паре, и наши животи – поново на услузи старим штеточинама.

И одакле онда Мило Ломпар у том свету и да ли се икад од њега удаљавао. Његова стара теза о синтези грађанског и националног сада девалвира и банкротира пред књигом оног ко је мало тога знао о појму грађанског и у Југославији и у својој Босни, а камоли у Србији и Београду. Ако крај одређује човека, на његовом крају његов поглед на свет је био четнички, а они и кад певају и кад чисте, и певају и чисте строго етнички.

Можда смо заборавили да новим генерацијама испричамо црну бајку о крвавом распаду Југославије, па сада њима нуде репризе црних бајки са новим нијансама, са новим сликама, са новим стиховима.

На сајту Српске књижевне задруге јавност је обавештена да ће се промоције ове књиге после Београда организовати и у другим градовима Србије и региона. Предлажем да иста екипа, на челу са незваничним председничким кандидатом Милом Ломпаром, оде у Нови Пазар и на књижевно вече о Караџићевим песмама приреде студентима, оним истим сутдентима који су певали српску химну, огртали се српским заставама и одмењивали православне колеге на блокадама за време васкршњих празника. Нека им тамо објасне поменути академици и професори шта се то десило 1993. године људима из њиховог завичаја на територији државе чији је председник био Радован Караџић. Можда би пре него што им прочитају делове Караџићеве „Црне бајке“, требало да им испричају крваву бајку о њховим сапламеницима и сународницима, јер су жртве биле грађани исте државе као и они, а страдали су на територији друге државе, државе председника и врховног команданта чије им песме сада препоручују.

ФОТО: Оливер Бунић/ЕТА

Новопазарски студенти су заједно са београдским колегама пре пар месеци пустили голуба мира са бине, пожелели мир и јединство, нову и другачију Србију. Био је то тренутак када се цео свет дивио нашој младости, када су понови комшије училе од нас како се воли и како се превазилазе разлике љубављу и толеранцијом.

Али авај! Они за које се исти ти студенти надају да им нову Србију могу створити и оставити, често својим речима, делима и потезима подсећају на ону стару Србију из деведесетих или повампирену Вучићеву Србију коју желе да промене.

Не може се ићи пред студенте са Караџићевим црним бајкама под мишку! Ова деца не желе бајке, не желе успаванке, не желе отрове. Ова деца нас преклињу да се унормалимо, да се просвестимо и уљудимо. Том изазову морамо дорасти. То је наша дужност. Професорима пре свих!

Др Александар Дикић