У среду се навршава четрдесет година од трагичне смрти Драгана Манцеа. Тог 3. септембра 1985. године био сам на тренингу фудбалера Партизана на помоћном терену стадиона ЈНА испод јужне трибине.

Често сам ишао на тренинге (и Партизана и Црвене звезде) јер сам тако не само знао из „прве руке“ ко је повређен (а ко увређен) већ сам покушавао да схватим шта тренери очекују од фудбалера на самој утакмици – сме ли Вермезовић да пређе центар и прикључи се нападу или мора да стриктно чува противничког играча, треба ли Манце да испрати свог чувара ако овај крене у напад или остаје на противничкој половини, ко „покрива“ бека када овај крене у напад…

Тог 3. септембра тренер Ненад Бјековић је одлучио да кроз игру два тима фудбалерима укаже на грешке које праве. Био сам негде на центру и пребројавао играче, покушавао да одгонетнем ко недостаје и некако у тренутку када сам схватио кога нема на терен је ушао један од браће Бањац, пришао је Бјековићу и нешто му шапнуо, овај се ухватио за главу, Вермезовић је пао на колена. Мук. Шок. Сузе.

У истом тренутку сам схватио – погинуо је Драган Манце. Журио је на тренинг, неко дете је претрчало улицу, да би га избегао нагло је скренуо, ударио у банкину, једну, другу на крају у стуб и његов пежо 205 је био смрскан.

Као и на терену и у приватном животу био је жустар, брз, енергичан. Сећам се да смо једном приликом у башти ресторана на стадиону седели Влада Вермезовић, Дарко Белојевић и ја, док смо чекали на Манцеа да заврши масажу пили смо кафу.

Када је дошао није имао времена за кафу, сок, пожуривао је и њих, није га држало место, или је журио код девојке. У то време три фудбалера Партизана забављало се са три рукометашице Радничког. Манце са Емилијом Ерчић, а Вермезовић са Мирјаном Ђурицом и Белојевић са Драганом Пешић и дан данас живе у складним браковима.

Имао је Партизан и пре (Хасанагић, Бјековић…) и после (Милошевић, Митровић…) боље нападаче, али је Манце имао неку конекцију са навијачима и уз Момчила Вукотића и Сашу Илића сигурно је најомиљенији фудбалер црно-белих иако је одиграо „само“ 279 утакмица и постигао 174 гола.

Зато и не чуди да су му клуб, играчи и навијачи одали пошту на утакмици против Радника. Руководство клуба се постарало да фудбалери играју у дресовима које су црно-бели имали тада, навијачи, који када је Манце играо нису били ни рођени, су носили транспаренте са његовим ликом, Андреј Костић који је о Манцеу само слушао, прославио је гол „а ла Манце“ (клизањем на коленима са подигнутим рукама).

Не само да је био, што се каже, „расан голгетер“, снимак гола који је постигао Квинс парк ренџерсу у Лондону месецима се вртео на енглеским ТВ каналима, већ је имао и неку харизму којом је као магнет привлачио све око себе, чак су га и противници ценили и поштовали, нисам чуо ниједног, не само фудбалера већ и навијача Црвене звезде, да је икада рекао иједну лошу реч за Манцеа.

Једини порок му је била брзина. Као што је на терену све ситуације решавао брзо, без оклевања је ишао најбржим путем до противничког гола, тако је и живео. То је, нажалост, укључивало и брзу вожњу.

Жива Векецки (Извор: Данас.рс)