Вест о оставци Милоша Вучевића и о паду владе, на људе у Србији оставила је утисак отприлике као и конференција за медије коју одржи Проглас. Занимљиво је чути неке акценте из саопштења, али кога у основи брига за то.

Одавно у овој земљи све полуге власти  у својим рукама држи Вучић. Он је алфа и омега једног сложеног система претежно заснованог на принципима и пракси који забрињавајуће подсећају на оне описане у познатој Кополиној филмској трилогији. У таквој подели улога, Милош Вучевић мање личи на Тесија и Клеменцу  а много више на Фреда, додуше са срећнијом судбином од оног филмског.

Пад владе само је још један од безброј трикова које Вучић користи у политичкој утакмици, који по својој површној вештини за варање наивних подсећају на оне који користе мајстори игре са куглицом и кутијама шибица. Знамениту еснафску бајалицу ових сналажљивих ситних делинквената “Дара, Мара, Сара, три сестре из Дрвара”, која призива лакоме наивчине у игру у којој немају шансе, председник Србије могао би да узме за наслов своје политичке аутобиографије, када и ако је икада буде писао. У правом животу шибицарење је кривично дело преваре, али у политици је то вештина која увежбаном и талентованом манипулатору често доноси некажњиву и неопорезовану корист. Вучић је мајстор те игре а његове жртве су изманипулисани бирачи и неспособна опозиција, која зна да је његова игра заснована на чистој превари и да је у њој немогуће победити га, али редовно пристаје да у њој поново учествује и да сваки пут заврши понижена и празних шака. Не оправдава их чињеница да Вучићу у тој игри помажу Запад а све чешће и Исток, јер су снагатори и у правом, уличном шибицарењу заштита и логистика варалицама, наравно за одговарајући “тал”.

ФОТО: Фонет

Овог пута, наш сналажљиви мајстор игре целофанских куглица, уздрман је и уплашен као никада пре,

Цунами студентских протеста надмашио је његова очекивања и процене да ће брзо да се исцрпи и згасне. Овај нараштај студената по мудрости и разноврсном арсеналу домишљатих потеза, надмашио је своје марксистичке претке и наивчине из1968, али је и политички гипкији и писменији од својих колега из 1991 и 1996-97, или ако ништа друго бар су му вође мање сујетне и нарцисоидне.

Студентима иде у прилог и то што су, бар за сада, успелу да се одупру скоро манијачким насртајима професионалног Сорош-Канвас југенда и фалангама аутошовинистичких нво прегалаца, било да су професори, новинари или обичне југотитоистичке замлате, каквих није мало. Сви они су се залетели  да студентске протесте испод жита или политички преузму или бар да им дају основне боје и главне акценте и тонове. “Проглас” то упорно ради чак и јавно, уз обилату подршку луксембуршких медијских структура. Студенти су на то елегантно одговорили повећањем броја српских застава и симбола “Нема предаје” на протестима, као и доминантном употребом парола исписаних ћириличким писмом. Паметном доста.

Збуњен и распамећен бројем учесника на протестима и утиском који они остављају на јавност у целој Србији, до недавно анестезираној, уморној од историје и отупелој на губитке сваке врсте, од територијалних, преко привредних, све до просветно-образовних и културолошких, као и буђењем градова по Србији на које је, осим њихових житеља и понеког власника кладионица и нарко дилера, већина Срба заборавила да постоје, Вучић убацује последње адуте у игру. Испуцао је стамбене кредите, претње отказима, батинаше, ношење људи на хаубама, плашење народа некаквим лојалистима-самурајима, сопствено глуматање доброћудног невинашцета, контрамитинге, професоре превртљивце, заводљиве “гласове” свих висина и боја, разиграна кола лудака по јутарњим програмима, старе и нове ботове по мрежама…и ништа није помогло. Протести су све бројнији и све упорнији. Остао је још само последњи адут.

Тај адут су наравно избори, које најављује као алтернативу формирању нове владе по свом укусу. Наравно, сваки иоле разуман човек зна да без потпуне промене медијске политике, уређивања изборног списка и још низа детаља, свако учешће опозиције на изборима је бесмислица и нови пораз и разочарање. Пракса међутим показује да одлуке о изласку на изборе , у српској опозицији не доносе иоле разумни људи, већ много чешће памет и логика “три сестре из Дрвара” у комбинацији са обавезујућим упутствима која им стижу од Вучићевих заштитника из Вашингтона, Брисела и Берлина. Тај збир наивности и политичке неписмености његових трапавих ривала, поотварао је безброј флаша шампањца у Вучићевом штабу током многих изборних ноћи.

Овог пута, као да му је срећа окренула леђа, први пут после много година.

Свој “успех” до сада је плаћао срозавањем Устава, гурањем Србије у статус политичке и привредне колоније, претежно западних али и других земаља, издајом Косова и Метохије (која упркос свему неће и не сме бити коначна ни по коју цену),  бујањем корупције у свакој области и по свој прилици и најблаже речено, различитим кокетирањем са организованим криминалом. Опозиција му ни у једном тренутку није била дорасла и тиме је скоро сасвим угасила наду просечног грађанина Србије у квалитетну и равноправну политичку утакмицу намењену добробити земље. Народ се предао и препустио Вучићу, Високом представнику Запада за Србе на Балкану.

Сада се свему томе супротстављају студенти. Нова млада снага, коју нисмо довољно препознали и упознали. У домаћој индустрији забаве, серијама и филмовима, ријалити програмима и скоро свим медијима, а пре свега таблоидним, млади су пречесто представљани стереотипно, као гомила погубљених згубидана и нерадника, без чврстих мотива и идеала у животу, склона помодарству, преједању, уживању у лаким дрогама, кладионицама и бесмислицама сваке врсте.

Откуд сад ова армија младих, писмених, ментално и физички уредних, амбициозних, фокусираних, одговорних, образованих и духовитих људи, којима не можемо ништа и који су бољи, јачи и способнији од нас, сигурно се питају Вучић и његови лојалисти. Нису се упецали ни на оне наше аутошовинисте, које обилато плаћамо да саботирају сваки покушај организовања младих, додају можда саветници “из Израела”. Зар они да нам сруше брижљиво грађени Систем у који смо толико уложили и који нам све стоструко враћа? Зар они да врате у живот и опораве неспособну , безидејну и малокрвну српску опозицију, они да прену успавани народ, некада хајдуке а данас разочаране лузере?

Где смо то погрешили, као да се чује вапијући глас са Андрићевог венца.

Нигде, боље нисте ни умели ни хтели, одговориће ехо из Марићевића јаруге и са Кајмакчалана. Ако се не деси чудо које нисте заслужили, отићи ћете тамо одакле сте и дошли, а ви знате где је то. Прошао вам је вакат и долази други. Стиже по свој прилици нови и бољи нараштај, поправиће шта сте покварили, вратиће шта сте продали и издали, научиће људе ономе од чега сте их одучили. Потрудиће се да нам свима буде боље а народ ће им помоћи колико зна и уме, па шта нам добри Бог да, нека тако и буде, одјекује Србијом све јаче.

Питање је само колико данас и овде Вучић и његови сарадници више ишта могу јасно да чују и разумеју.

Одговор на то питање добићемо можда и пре Сретења.

Владан Вукосављевић