Има историчара који сматрају да се деветнаести век заправо није окончао у свом календарском формату, већ завршетком Великог рата 1918. године. Тада су, након општег страдања људи, по обиму незабележеног у дотадашњој европској историји, окончани неки дуготрајни историјски процеси политичког и економског устројства друштава, пропала су поједина моћна царства, настале су многе нове државе, наука и култура добиле су нове развојне импулсе, а многи стари друштвени обичаји нестали су и замењени су новим.

Историја је заклопила једно велико поглавље и почела је брзим потезима да исписује ново. Видели смо какво.

И данас многима делује да се и бурни двадесети век завршио касније од календара којим је омеђен и да је суштински окончан пандемијом короне, ратом у Украјини, кинеским преузимањем водеће улоге у свету, настанком БРИКСа, силовитим уласком вештачке интелигенције у животе људи и другим симболички важним феноменима. То значи да је, као и 1918., дошло до суштинских промена у дубоким темељима светског поретка, до реструктурирања моћи и да су настали предуслови за ново доба које ће нам као и све сличне претходне велике промене у историји, уз много неочекиваних обрта, понудити своје слатке и горке плодове, старе патње и радости, сада у новом руху.

ФОТО: Принтскрин YоуТубе Глобал инфо ТВ

У каквом стању Србија и српски народ на Балкану дочекују освит новог доба?

Да ли опстајемо на историјској позорници, спремни за даље изазове, или смо пред силаском са ње?

Пре два дана обележили смо нашу скоро па Пирову победу у Првом светском рату, коју смо заведени европским смицалицама, пристали да еуфемистички и компромисерски називамо Дан примирја. Био је то рат од кога се Срби ни до данас нису суштински опоравили, ни демографски, ни психолошки, ни политички, ни умно. Као да за нас још увек траје тај трагични двадесети век, најстрашније столеће у нашој историји, време геноцида који су над нама почињени, време губитка државе и територија, идеолошких злопутања и страдања сваке врсте.

И даље трају наше заблуде, лутања, странпутице, поделе, наша шизофрена политичка и историјска свест, неслагања око националних циљева, поломи самоиздаје, дезертерства на страну непријатеља, аутоимуне болести друштва, топљење демографске супстанце. Троши се крепка народна снага, која се исцрпљује у међусобним свађама и искључивостима.

Уз све то, око половине народа верује у утопију звану Европска унија, политички конструкт у стрмоглавом опадању, организацију у којој већина држава не жели Србију у равноправном чланству, већ само као вазалну колонију присиљену да се одриче свог природног и рудног блага, енергије, питке воде, пољопривредних потенцијала, сопственог образовног система, па чак и аутентичне културне политике. Све то у замену за увредљиво глупа и безвредна обећања лажљивих евробирократа и бајке о “европском путу”.

ФОТО: Wикипедиа

Постоји прича да су староседеоци Америке у сусрету са свирепим европским освајачима мењали своје драгоцености попут злата, сребра, крзна и других ствари за безвредне шарене ђинђуве, стаклене перлице, украсе, одећу и друге којештарије.

Тешко је отети се утиску да у односу са политичким Западом, Срби данас личе на те наивне староседеоце којима вероломни преваранти нуде прегршт шарених и бескорисних илузија у замену за одрицање од Косова и Метохије, за литијум и друга рудна богатства, за јефтину радну снагу, историјско преумљење и одустајање од резултата вековне борбе за слободу. Све за ништа. Смисао и историјског трајања за синтагму о “европском путу”. Истину за лаж. Смисао за бесмисао. Народно благо за бриселске стаклене перлице.

Ко не разуме да Србија са својом уставом утврђеном територијом и историјом утврђеним интересима, никада неће ући у ЕУ, све под условом да таква политичка организација уопште и настави да постоји још наредну деценију или две, лошије ће се снаћи у политичкој историји од јата гусака залуталих у густу маглу. Нажалост, том виртуелном јату још увек наводно наводно припада  негде око половине одраслих људи у овој држави.

У таквој ситуацији, тренутно нема ни здравог одговора друштва на незапамћену новосадску трагедију. Осиона власт за сада одуговлачи са брзим и ефикасним утврђивањем очигледне сопствене одговорности а незрела и неспособна опозиција по обичају испоставља непромишљене или бесмислене захтеве и плаши мечку решетом.

Имамо и кризу власти и кризу опозиције. Јасно је да су и криза власти и кризе које власт скоро свакодневно ствара у разним областима вишеструко већа опасност за народ, државу и друштво од недораслих сметењака какви претежно чине опозицију, али они су оно што нас чека када се актуелна власт до краја запетља у своја непочинства или када њен творац и покровитељ Запад, реши да је због сопствених рачуница пусти низ воду. Нити је добро овако како је, нити су изгледи да нам буде боље превише очигледни.

Како и којим путем даље?

ФОТО: YоуТубе

Верујем да једино кроз историјско освешћење и отрежњење од заблуда, српски народ може да настави свој повесни ход са каквим таквим шансама за успех.

То би значило и да се ослободи свих погубних југотитоистичких заблуда, да реуспостави националне и државне интересе на бази историјског искуства и разумне стратешке процене будућих догађаја у региону и у свету, да изађе из смртоносног загрљаја лажних савезника и да се ослони на оне искреније и колико толико поузданије, да трајно одустане од сваког фанатизма везаног за чланство у ЕУ, да реформише државу на патриотским темељима и тежњама, уз одбацивање отровних неолибералних, воук и сличних идеологија, да по сваку цену одбрани и задржи своје природне ресурсе, да максимално искористи потенцијале своје пољопривреде, да реформише у складу са својим вредностима и етичким тежњама комплетан просветно образовни систем и да значајна средства улаже у очување и развој сопствене културе. Наравно, и да се наоружа и обезбеди искрена савезништва  у тој области.

Разочарани стварношћу и уморни од историјских напора људи данас углавном не верују да је овакав низ потеза уопште могућ.

Ипак , искуства многих народа говоре да и те како јесте. Када промене наступе у глави, када се стекне вера у сопствене снаге и поврати национално самопоуздање, приметни позитивни искораци и препороди постају стварност.

Ако се идеја о томе шири у народу и са уверењем и добрим аргументима заступа у јавности, онда је за неколико година, спортским речником говорећи, за један или два олимпијска циклуса могуће остварити прве запажене резултате а за деценију и по или две скоро сасвим регенерисати друштво.

То време веома брзо прође а и онако као заједница немамо чиме другим, паметнијим и важнијим ни да се бавимо…

Владан Вукосављевић