Деценијама уназад на крају године разноразна удружења, савези, новинари… бирају најбоље спортисте године на истеку.
То је чинио и Олимпијски комитет Србије. Међутим, 23. децембра прошле године ОКС је издао штуро обавештење да је „Дан ОКС и избор најуспешнијих спортиста, тимова, и тренера у 2024, години, који је заказан за 27. децембар, одложен услед немогућности већег броја лауреата да присуствује свечаности.
„Манифестација ће бити одржана у термину после празника, када будемо успели да обезбедимо присуство довољног броја лауреата, о чему ћемо Вас благовремено обавестити“.
Крајем јануара позвао сам познаника (скоро пријатеља), члана Скупштине ОКС, да га упитам када ће (коначно) Олимпијски комитет Србије прогласити најбоље спортисте Србије за 2024. годину. Замолио ме је да не „таласам“, да имају проблема.
Одустао сам од те „приче“, јер човека знам више од три деценије и, познавајући га, веровао сам да је проблем „само“ у избору спортисте године. Наиме, сигурни лауреат у женској конкуренцији највероватније би била теквондисткиња Александра Перишић, која је освојила сребрну медаљу у Паризу и бронзану не Европском првенству. Најуспешнији тренер би, највероватније, био Урош Стевановић који је са ватерполистима освојио златну медаљу у Паризу.
Проблем је, по мени, био коме одати признање за најбољег спортисту. Најбољем тенисеру света Новаку Ђоковићу, који је 2023. године десети пут добио то ласкаво признање (у Паризу је коначно освојио и златну медаљу, једини трофеј који му је недостајао) или Душану Мандићу, који је не само предводио нашу репрезентацију у Паризу, већ је и проглашен за најбољег ватерполисту света.
Али су обојица имали „путера на глави“ – Ђоковић је (не једном) подржао протесте студената, а Мандић је, приликом дочека спортиста у Скупштини Београда, одбио да се рукује са градоначелником Београда Александром Шапићем.
Тек пре десетак дана сам схватио речи мог познаника – имају у Олимпијском комитету Србије проблема већих него избор спортисте године – велика је фрка око „фотеља“.
Наиме, Изборни процес за сазив нове Скупштине ОКС је расписан 30. јануара. Кандидатуре, између осталог и за председника ОКС, требало је да се поднесу до 7. фебруара. Актуелни председник ОКС Божидар Маљковић је у писменој форми 6. фебруара објавио да у је изборни процес у овом телу одложен до даљег на „инсистирање државног врха Србије“. Такође је и одустао од кандидатуре за трећи мандат.
Дејан Симић, који је одлуком ОКС смењен са места председника Статутарно правне комисије ОКС, је на седници 24. октобра указао да су мандати садашњим члановима Скупштине ОКС истекли још 12. августа 2024. године и да су од тада практично на незаконит начин на својим позицијама и да је одавно требало да закажу Изборну скупштину.
Симић се тим поводом обратио Министарству спорта, које је преко своје комисије утврдило да је Симић у праву, и тражи поништење свих одлука са седнице 24. октобра.
Изречене су многе оптужбе и контратужбе и – испаштају спортисти. Ако неком није јасно шта је Маљковић мислио под „инсистирање државног врха Србије“, нека се не изненади ако нови председник ОКС буде Зоран Гајић, министар спорта и омладине, у оставци.
Ако се тако „ради“ у самом врху могу само да замислим како функционишу грански савези, о локалу и да не причам.
Жива Векецки (Извор: Данас.рс)
