У најновијој емисији „Наше хероине“ новинари Радио Гораждевца разговарали су са Мирјаном Србљак, супругом и мајком четворо деце, међу којима је и Драгана Србљак, која је 2003. године рањена на реци Бистрици током напада на децу која су се ту купала.
Са Мирјаном нису разговарали о овој тешкој теми, већ о њеном свакодневном животу, изазовима с којима се суочава, али и о радостима које проналази у породици и раду. Њена свакодневица у сеоској средини испуњена је многобројним обавезама.
„Рано устајем, као што је уобичајено на селу. Имамо мало стоке, па одлазимо до штале. Такође, имамо и велике пластенике где проводимо највише времена. Сада је све завршено, једино што имамо предах до Божића. После тога, у фебруару, почиње сезона расада.“
Радни дан Мирјане Србњак често започиње пре свитања.
„Ако сам прва смена, идем на посао. Супруг завршава све остало. Када се вратим, правимо ручак. Трудимо се да будемо заједно, али деца су сада свако на своју страну. Остали део дана углавном проводимо у сеоским пословима, као и већина људи овде,“ каже Мирјана, истичући како живот на селу захтева сталну ангажованост.
Изазови с којима се суочавала током година били су велики, а најтеже је било током ратног периода.
„Тешко ми је пала ратна ситуација и дешавања у првих пет година. То ме је много оптеретило, и здравствено и психички,“ признаје Мирјана.
Међутим, пронашла је снагу да се фокусира на будућност своје породице.
„Схватила сам да немамо где да идемо. Фокусирала сам се на школовање деце и почела да се бавим прерадом зимнице. То је тежак посао, али ми је много помогао, и финансијски и психички. Када имам обавезе, немам времена за размишљање.“
Прерада зимнице постала је важан део њеног живота.
„Овим послом се бавим већ шеснаест година. Почетак је био скроман, али један познаник, који је веома утицајан, помогао нам је. Сада има превише посла, али и ми смо већ мало посустали, јер деца више нису ту, а године чине своје,“ објашњава Мирјана.
Говорећи о улози жена у заједници, Мирјана примећује промене у односу на генерације.
„Мислим да моја генерација и једна или две млађе нису баш имале право гласа. Навикнуте смо на кућу, обавезе, децу, госте, славе. Млађи сада живе другачије, али и њима није лако у овим условима,“ каже она, додајући да су жене у селу често оптерећене бројним задацима, али и даље проналазе начин да се изборе са свим изазовима.
Иако нема времена за хобије, Мирјана је задовољна својим животом.
„Стално добијам критике од деце, али мислим да је касно за нове хобије. Мени је овако лепо. Задовољна сам и срећна, јер су деца добра и поштују нас,“ наглашава она.
На питање о жељама за будућност заједнице и њене породице, Мирјана каже да се увек враћа на период првих пет година после рата.
„Ми смо то одболовали. И ви сте били мали, па се сигурно сећате. И после тога, не знам, и Хирошима да прође овде, ми одавде не идемо. Моја будућност је овде. Надам се да ће мој син, који воли село и животиње, наставити да живи овде,“ закључује Мирјана са осмехом, захвална на ономе што има.
