Најмлађе дете иде у понедељак са чачанским студентима пешице до Ниша.
Сине, напорно је, размисли, можеш ли да издржиш?
Могу мајка.
Обућа коју имаш није најпогоднија за ходање на дуге стазе.
Понећу Дачове старе патике.
Шта ти још треба?
Ништа, мајка. Понећу две флашице воде.
Једва чека.
Његови другари матуранти и он.
И сетила сам се сна у коме ми отац каже да ће његов унук бити леп и да жели да носи његово име.
Једно ми није рекао:
Да ће његов унук бити истинољубив и храбар, баш као деда.
Због оних који су нас који шетамо по киши гледали из топлх кафића и говорили:
“Боже, какве будале”
Наша деца пешака обилазе Србију и вичу:
“Хоћемо да живимо!”
Александра Ћурчић
