Када је римски песник Јувенал с почетка 2.века у својој сатиричној песми поменуо “Хлеба и игара”, или на латинском Панем ет цирценсес (“Хлеба и циркуса”), није ни слутио да ће 19 векова касније, у једној од многих римских провинција тада, а сада у држави Србији, под тирјанском влашћу Цезара Ћациленда, исте строфе доживети своје специјално издање, додуше адаптиране по српској рецептури, али са истим идејама, очувања власти, и многобројних привилегија стечених диктатом једног човека, који је за многе из његовог окружења божанско биће. Митска личност за стицање материјалних користи.

И док они зидају, граде и дограђују широм земље Србије по “јефтиним кредитима”, њима се подижу палате, одаје царске у Трсту, и земљама Уније коју они не воле баш, али, ето, морају да се издигну због “мира у кући”, док тој истој Европи као на бувљаку распродају све по багателној цени. Од земље до Генералштаба. Од воде, ваздуха, рудног и шумског богатства. До поданика, чија је цена симболична.

За то време, у готово свим српским варошима и селима организују се игре, концерти, који имају задатак да цењеном пучанству скрену пажњу са непријатељских побуна оних блокадера, нато издајника и плаћеника “обојених револуција”.

А, за то нема бољег и лековитијег рецепта од песме. Није важно какве, ни колико кошта, него да је у функцији уздизања високе патриотске свести. Косово је предато, и такве песме нису најпожељније, али Србијом данас круже и мешетаре лојални певачи и појци са ценовником од “кога боли глава”. Али, какви би ми потомци били када би још и о томе водили рачуна. Кад је бал, или “кад је газда био циција”.

Примера колико хоћете, скоро цела земља, али моју пажњу привлачи рударска општина Мајданпек. Не због тога што су нам браћа Кинези откупили рудник по багателној цени, и што су пролонгирали његов век од Римљана за још коју деценију. Него, што општинска каса прелива, па и поред два центра за (не) културу, има и два комунална предузећа и две туристичке организације. Све по два, у Мајданпеку и Доњем Милановцу. Али, може да исфинансира и гостовање и концерте Александре Радовић, Драгане Мирковић, Аце Пејовића… и још неколико, који коштају више него целокупни буџет за културу оба културна центра, чак би имали толико средстава да реконстришу и градску плажу у Доњем Милановцу, покрај разбијеног кеја и урушене марине. Али, то је само један мали пример.

Колико их је у Србији нико не зна. Важно је да се народ весели уз пиво и пљеску, и никако да не прати вести оних издајничких телевизија. Барем до избора, победу не доводе у питање, јер памти народ ко им је довео певаче. И то не било какве. Него морално – политички подобне, који ће се уморити, дати све од себе да за непуних два сата инкасирају и преко десет хиљада евра.

Па не каже тај исти народ који за те њихове паре ради две године и више :” Кад је бал, нек је с музиком”.

А после концерта мислићемо о дрвима и наступајућој зими, ко га шљиви “! Једном се живи, ионако све то ми крваво плаћамо.

Синиша Стојчић