Показао сам ову фотографију неколицини пријатеља и познаника, занимала ме је њихова реакција. Људи су просто остали без текста јер тако нешто се не ради. У оченашу је „Хлеб наш насушни…“, нафора је освећени хлеб који се дели после литургије, код обележавања свеца, заштитника куће, поред свеће и жита централно место заузима славски колач, округли хлеб који вредне и спретне руке домаћица комадићима теста украшавају, за Божић се пече чесница у коју се ставља новчић… Како да не поменем таин, војнички хлеб који је био мешавина ражаног и белог брашна, а стављан је у торбицу за хлеб која је била обавезан део војничке опреме.
Волим свеж хлеб, још ако је врућ, тај мирис… О том мирису писао је и генијални Душко Радовић: „Приватни пекари не продају само хлеб, већ и мирис свежег, топлог хлеба. Све остале продавнице хлеба личе и миришу на комисионе. Требало би законом утврдити максимално растојање између пећи у којој се хлеб пече и тезге на којој се тај исти хлеб продаје.“
Мој отац, рођен пре Другог светског рата и одрастао на проји (кукурузном хлебу) који шта год било за оброк мисли да није јео ако не поједе бар парче хлеба, причао ми је како је једном приликом био на вечери коју је поводом Митровдана, градске славе приредио тадашњи митровачки протонамесник Милорад Голијан. У челу стола, као што је и ред, седео је владика сремски Василије, а одмах поред њега, један до другог прота Милорад, принц Томислав, син краља Александра И Карађорђевића и мој Цојле. На крају вечере, мрвице које су остале око тањира принц је пазљиво прстима скупио на гомилицу и појео. „Тако сам васпитан.„
Да то није поза, а ни случајност сведок је Момо Капор који је писао о свом познанству с ћерком кнеза Павла, принцезом Јелисаветом и како је једном приликом, кад су се нашли за истом трпезом принцези са стола пао комадић хлеба. Сагла се, подигла га, дунула у њега, пољубила и ставила у уста. Изговорила је исто што и њен брат од стрица, „тако сам васпитана.„
Постоје разни начини да се искористи бајат хлеб, може да се надроби у топло млеко, да се направи попара или прженице, може да се запече на плотни или у рерни, а у новије време направи се топли сендвич или тост. Сигурно знате још начина, а може да се поједе и такав, мало бајат, али хлеб је. У неким крајевима хлеб има и помало морбидну улогу. Наиме, на почетку филма Лепота порока неверна жена меси погачу коју ће ставити на главу, а њен преварени муж с маљем у рукама пре смртоносног ударца изговара: „Не убијам те ја, већ овај хлеб.„
Срби дефинитивно имају специфичан однос према хлебу, за Србе хлеб је светиња. Реците ми како је онда могуће да неко канте за смеће напуни лепињама, шта се то у неким главама десило? Уопште не сумњам да ће се наћи неки паметњаковић који ће да каже, па шта? Па ништа, идемо према провалији! Па шта? Немамо кочнице! Па шта?
Па ништа, неке ствари се не раде! Имамо скоро 33 хиљаде корисника народних кухиња, ко зна колико још гладних који не знају ни шта су народне кухиње, а хлеб бацамо у ђубре!?
Да буде болније, није ова фотографија „усликана“ иза неке прчварнице „тамо негде“, настала је у суботу, у центру Београда, на пар стотина метара од скупштине, на скупу чији смисао ми није баш најјаснији. Није ми баш најјасније ни зашто је неко коме су пуна уста народа и декларише се као верник решио да организује теферич налик на вашар са све певаљкама и роштиљем за време поста пред највећи хришћански празник, зар то није могло мало да причека? Није ми најјасније ни где је био патријарх српски да на то упозори?
Једино што ми је јасно и у шта сам сигуран, ти што су канте за смеће напунили хлебом нису никакви Срби.
Бранислав Маркићевић (Извор и фото: митровица.инфо)
