У овој земљи болест не бира, али привилегије бирају – и то врло прецизно.
Патријарх Павле – скромност која се памти
Некада су велики људи бирали скромност. Патријарх Павле, кога су сви волели, провео је своје последње дане на Војномедицинској академији – тихо, достојанствено, са народом и међу народним лекарима.
Није тражио посебне услове. Није тражио повластице. Његове речи одзвањају и данас:
„Ако народ иде тамо, и ја идем тамо.“
Политичари и брза трака до Каменице
А данас? Данас гледамо политичаре како под ротацијом прелазе стотине километара да би завршили у Сремској Каменици.
Пример? Горан Весић. Па онда и Небојша Шурлан.
Институција у Каменици је сјајна, нема сумње – али обичан човек?
Он чека шест месеци, годину дана за преглед. Осим ако не доживи инфаркт. И то углавном ако је из Војводине, јер одатле их ми пребацујемо.
Па зашто онда политичари, из Београда, заобилазе сопствене болнице и хрле у Каменицу?
Шта није у реду са београдским клиникама?
Имамо врхунске државне клинике у Београду. Имамо стручњаке светског ранга.
Зашто политичари беже од њих?
Зашто након „хитне драме“ завршавају на приватним клиникама, где се обављају „рутинске интервенције“?
Тако је и Весић „оперисан“ приватно – по којој линији и по ком критеријуму?
Болест не бира, привилегије бирају
Да не грешим душу – за министра Глишића, млад човек, ако је истина да је доживео шлог, желим му брз опоравак. Болест не бира.
Али привилегије бирају.
И то врло прецизно.
Лекар са терена: сви смо једнаки само кад лежимо
Ја, као лекар, под Хипократовом заклетвом, лечим сваког. Без изузетка.
Али да будем искрена – као лекар Хитне помоћи „обожавам“ када на терену чујем ону чувену реченицу:
„Знаш ли ти ко сам ја?“
Не, не знам. И не занима ме. За мене сте пацијент. И тако би требало да буде свуда.
Две траке – једна за привилеговане, друга за остале
Све док то не постане правило, остаје горак утисак: здравствени систем има две траке.
Једну за привилеговане. Другу за све остале.
А у тој другој се чека. Дуго.
Здравље не сме да зависи од функције, политичке моћи или познанстава. Здравље је основно људско право, а не привилегија.
Све док се не изборимо за систем у којем су сви једнаки пред болешћу – и пред лекаром – остаће нам само горчина и осећај неправде.
др Светлана Цвијановић
