Прича се, да је у једној земљи, председник посетио мештане неког малог места и упитао их – шта им је најпотребније. Водовод и канализација… повикали су. Председник је из џепа извадио мобилни и позвао свог човека, наредивши му – да одмах среди све што су мештани тражили. Кад је председник завршио разговор, човек из масе довикнуо је – молим вас, јако је битно да добијемо и сигнал за мобилни!!! Да сте којим случајем знали за блам овог председника, вероватно не бисте направили сличну грешку, приликом посете згариштима широм Србије. С једном разликом, што тамо сигнал за мобилни постоји. А ви сте, уместо са својим човеком, причали сами са собом – преко мобилног.
Не знам поуздано да ли сте на Скај мрежи Оскар, али – да вам је глума за Оскара, кинеског додуше – за оне наивне, сто посто је тачно. Они проницљиви, којима детаљи не могу да промакну, на вашем мобилном снимили су иконе. Сем ако немате неки специјални телефон, где уместо иконица стоје фотке ваших сарадника. У том случају – извињавам се и вама и вашем мобилном.
Гламочићу, за ова села… почели сте разговор с Гламочићем, а наставили с мештанима, држећи све време левом руком, на левом увету – мобилни. Зато је и скупа брате мили, зато је и скупа и шљива и вишња, зато што је нема… и трешња… Потом сте се поново обратили Гламочићу, који није знао да л’ сте пошли ил’ сте дошли – јер сте с њим почели о пожарима, а наставили о нечему што није у његовој надлежности, а што је очигледно чуо, јер мобилни нисте одмицали. Вероватно вас је опрезно упитао – какве шљиве, какве вишње и трешње? А ви сте дрекнули – Па, прекидам Гламочићу везу зато што нисам у центру Београда, него негде другде – одбрусили сте. Гламочићу, ајде, узми сада и гледај само како да људима који су погођени пожарима, а где им је стока изгорела, гледај тим људима како да се помогне. Не можеш цео износ, али колико можеш помози им, обиђи сваку кућу. Ајде!
Гламочић је схватио да нема ни кинту у свом буџету и то вам је очигледно рекао, на шта сте одлепили – Гламочићу, нема покушаћу! Нема, шта могу! Него да буде онако како сам ти ја рекао! Гламочић је вероватно и даље кумио и молио да га разумете, да новца нема… Ма, бре, урадићеш овако како сам ти рекао, а не шта можеш! Гламочић је очигледно пристао, јер цео пренос фингираног разговора, попут свих нас – гледао је на те-веу. Минут, два сте ћутали. Шатро, слушали сте Гламочића и онда сте узвикнули – еее, то је одговор. Ајде, ћао! Завршили сте као победник. Разговор – који судећи по снимцима, нисте ни започели. Била је то демонстрација ваше силе. Представа за мештане, у којој је главну улогу играо ваш мобилни!
Кад смо већ код тог стравичног пожара, сећате ли се вестерна где нека рударска компанија дође у град и ангажује разбојнике да људима запале стоку, штале и куће? Потом дође и откупи им имовину за десет пута нижу цену. И… почну да копају злато. Не знам зашто ми је то пало на памет? Можда зато што, уместо злата, може да се копа литијум. Некако се поклапа мапа пожара и планираних рудника. Ово с разбојницима у вестернима било је некада. Данас разбојници управљају дроновима. Пожари овакве природе могу да се изведу тим малим справама, којима се ваш компањон хвали. Он их производи. Он их демонстрира. Прича се да су баш ти дронови виђени те кобне ноћи. Не знам… Оно што такође не знам, а занима ме – од каквог су материјала направљене куће ваших сарадника, кад су једино оне преживеле пожар? И да ли ће у случају да копачи литијума дођу у Србију, њима бити исплаћена пуна цена, јер им кућа није оштећена, за разлику од ових, који ће уместо некадашњих кућа – продавати згаришта? И да ли је лицитација за градњу – само маска пред исељење, или је искрена жеља да им се помогне, да на истом месту остану? Ту лежи и одговор на питање – хоће ли се литијум копати у Србији?
Ваш разговор са грађанима који су у пожарима све изгубили, био је понижавајући. Реци одмах, сада, колика ти је штета и да одмах дајемо паре – по том принципу разговарали сте с мештанима, као да цео државни буџет држите у џепу. Колико ово може да вреди куме, питали сте збуњеног човека, којем се срце цепало док је гледао како му ватрена стихија односи све. Не знам – казао је кум збуњено – извођач нек’ направи процену. Човек је казао сасвим логично – да кажу стручњаци, а ви сте инсистирали да каже – он. Ако будеш чекао, чекаћеш сто година, пусти бре, реци колико? Кооолико, питам те?
Јадан је онај ко спадне на то да му ви помажете, помислила сам.Викали сте на човека. Нисте му персирали. Ословљавали сте га уличним жаргоном – куме. Поштапалица – бре, била вам је у свакој другој речи. Желели сте да га отаљате. Је л’ тако, брате? Видите, могла сам и ја изразима са улице да вам се обратим. Али, нисам ја – ви, као што није ни онај поштен човек који је све ово морао да истрпи. Сигурно петнаест, дваест хиљада – казао је најзад, јер сте инсистирали. Како можеш за дваест хиљада да направиш кућу?, упитали сте. А, мени није било јасно – кад већ то знате, зашто сте се поигравали – и цифрама и њим? Зашто сте га на тај начин понизили? Њему је у том тренутку, у тренутку безнађа, кад уместо топлог дома, гледа врело згариште, њему је тих дваест хиљада било као вама дваест милијарди.
Уместо да опет искористите мобилни и да позовете свог Дробњака, или Гламочића, неког ко је стручан за ваше процене, од туге вас је срце заболело. На вама се то није видело. Усправни као вита јела, с рукама на куковима, благо сте се њихали у светлоплавој кошуљи, дискретно откопчаној два дугмета одозго. Свеже ошишани – најавили сте лет у други крај Србије. Све што сам видео, тачно ме срце заболело јер нисам добро разумео Гагића… Мислио сам да је само у Житорађи изгорело сто хектара, уздахнули сте театрално. И… с мобилним у џепу, кренули сте даље – да варате народ, промовишући себе. А, кум, како ословисте мештанина којег сте први пут у животу видели, остаде да чека – да дође зима. Па да му опет поставите исто питање – причајући упразно. Мобилним.
Некада је у Позоришту Славија успешно извођена представа Ало, ође мобилни. Сад се мобилни јавља из вашег џепа, док на Славији наши мобилни светле у мраку – као знак протеста против ваших обмана. Празне приче продајте наивнима.
Ово вам шаљем на адресу Ћациленда.
Биљана Вилимон (Извор: Радар.рс)
