Када говоримо о променама, прво правило је да не верујемо у нагле преокрете. Генерални штрајк, као најснажнији израз колективне моћи, није плод изненадне инспирације, већ процес који се гради стрпљењем, солидарношћу И микроскопском пажњом према основним јединицама друштва.

Погледајмо реалност у Србији. Колективно улажење у штрајк? Немогуће. Појединачни покушаји су слаби, синдикати често изигравају амортизере између радника И система, а не мостове до промена. Али шта ако тај систем препознамо као разбијени мозаик и кренемо да га састављамо одоздо? Шта ако све крене од основних јединица друштва – школа, домова здравља, јавних предузећа, болница?

Замислите микро колективе који се самоорганизују. Основна школа сазива пленум, где запослени одлучују без посредника. Гимназија следи пример. Домови здравља и болнице се ослањају на властиту солидарност. Свака та јединица улази у блокаду рада, не као изоловани чин, већ као део шире мреже која постепено повезује тачке отпора. Ово је место где директна демократија показује своју снагу.

На факултетима већ видимо прве сигнале. Студенти, као највиталнији део протеста, већ месецима блокирају ходнике својих институција. Њихове акције подсећају на грудву снега која се спушта низ планину – постаје све већа и незаустављива. Сада долази следећи корак: професори. До сада су били неми посматрачи, повремено климајући главом у знак подршке. Али та подршка, уколико остане тиха, није довољна. Професори су ти који својим уласком у штрајк могу охрабрити друге секторе да крену истим путем.

Али ово није спринт, ово је маратон. Свака мала победа, сваки пленумски састанак, свака блокада рада део је шире стратегије. Генерални штрајк је процес који се гради на постепеним, али одлучним корацима. Не можемо очекивати да цела држава стане одједном, али можемо градити атмосферу у којој је такав тренутак неизбежан.

Да би све ово успело, потребно је стрпљење и вера у моћ колектива. Морамо бити део тога, јер лавина не настаје сама од себе — она је резултат нечије храбрости да покрене грудву.

Стефан Мегић, филолог, писац, колумниста, теоретичар поп културе и главни и одговорни уредник портала Глас Ћуприје.