Границе

Јавно практиковање морала, као начин бављења политиком у старој Грчкој имао је за циљ правичност и етику. Да у политичком деловању одлуке не буду подређене личном и краткотрајном, него заједничком, општем и вечитом. Истина је увек ту, начела су увек ту, само је питање да ли ћемо се ми држати тих принципа или не.

Није лако држати се истине, нити је лако своје личне интересе подредити већини, нити се сагласити са нечим са чиме се иначе никада не би усагласили и подржали, али није лако ни направити кућу од темеља, одржавати имање или управљати газдинством, а посебно није лако направити успешан и добар систем међуљудских односа. Односи међу људима пре свега се заснивају на поверењу, које гради обичаје и добре праксе из којих се временом изнедре суштину једног друштва. Цео тај систем односа, веровања, поверења и вредности временом постаје наша надградња која стоји изнад свих нас као заједничка надстрешница. Као кров наших делатности, наших вредности, наших веровања. Надстрешница коју увек треба одржавати и о њој бринути, неговати вредности које сами прокламујемо, да нам се надстрешница веровања или заблуда не би свима сручила на главу. 

И питам се колико пута је српски народ мењао, рушио и поново зидао своју политичку и друштвену надстрешницу? Колико пута у својој дугој и богатој историји? Шта смо успели да сачувамо од уништења? Шта смо неговали и о чему смо бринули? Да ли смо икада подвукли за себе, или за све нас, неке стандарде, границе преко којих не идемо? Одакле та потреба да све почиње од оних који се домогну грама власти? Је ли та потреба у људској природи, то јест у нама самима, или је то одговорност оних који руководе, или одговорност оних који бирају? 

Политика је свуда. И када се не бавиш њом, она се бави тобом. 

А како се ми бавимо политиком, односно, како се ми бавимо односима међи нама и у које вредности данас верујемо. Да ли јавно практикујемо морал, као стари Грци или моралним принципима нема места у српској политици, као што је пропагирао Макијавели? Ако анализирамо говор и писмо којим се служи и власт и опозиција, можемо сазнати и морал и суштину политике сваког, па и нашег времена. Свако време има своје бреме (каже наш народ), односно сваки облик власти има свој наратив (каже Ролан Барт). 

Моћ. Моћ над другима је многима помутила разум, осећај за стварност, а поготово осећај за друге, за другачије мишљење. Неговање различитости је на потпино супротној страни моћи. Где су границе? Монопол политичке моћи ствара језик и начин комуникације који се потпуно одваја од друштвене стварности. Одрођен од мишљења и логике. То је једна од главних одлика ауторитарних система, каже Ендру Хејвуд. И тако долазимо до тога да се они који имају моћ сукобљавају са онима који имају другачије мишљење, односно своје мишљење. Сукоб оних који желе да потчине друге и оних који желе слободу. Сукоб оних који желе да потпуно контролишу туђе животе и оних којима други не сметају, већ у међуљудским односима виде разне добре и животне могућсноти.

Или је данас у српској политици једноставно и просто, као што је запазио или чак веровао и сам Волтер „“Није ли политика заправо само вештина да се лаже у прави час?” 

А шта је са нама данас – шта је суштина ове генерације Срба, ове генерације грађана Србије?

Где је власт, где је опозиција, где је друштво, а где су грађани. А где су моје демократе? Где је овде у Србији човек? Има ли га?

За власт знамо да је ауторитарна, за друштво да је жељно промена, жељно извесности и поштовања и разумевања. А где је ту опозиција Србије? За опозицију слободно могу рећи: “Чини ми се да је политика већ неколико година, или можда чак и предуго, била превише концентрисана на лево и десно уместо на исправно и неисправно”, као што је у неким другим временима забележио амерички писац Рицхард Армоур.

Јер, ако хоћемо поштовање договореног, поштовање процедура и закона, ако хоћемо демократију, бирајмо часне и моралне, а не насилне, организоване лажове и преваранте. Јер демократија је када владају часни, а не имућни. (Аристотел).

И управо на овој граници морала и потпуног друштвеног неморала и корупције, стасава нова снага друштва, изникла између свакодневног хаоса и рационалног веровања у етику. 

Изјаве и наративи, језик који користе, примере које наводе, цитате у које верују, студенти Србије су потпуна и сушта супротност укорењеној корупцији, злурадости, лагању у прави час… Ови млади људи стоје насупрот деценијама нагомилане тежине зла која је оптеретила надстрешницу друштва и која само што нам се свима трагично не сруши на главу. 

Шта ћемо да бирамо, шта ћемо да стварамо у данима пред нама? Да ли ћемо победити ону примитивну природу човекову да задовољава своје потребе и нагоне или ћемо само наставити ланац рушења надстрешница нашег друштва?

Верујем да ово пробуђено друштво под налетом енергије и начела младости Србије има снаге да изгради систем о којима причамо деценијама, па чак и вековима, али га никада нисмо изградили. 

Као кад теча који сваке године за славу добије место у челу стола и целу славу прича шта би и како би он, а прстом није мрднуо, осим што је у животу радио само и искључиво само за себе и своје благоутробље, док су се остали гости на слави бавили неким својим послом. Па се онда једне године на слави гости договоре да течи приреде изненађење, па организују цепање дрва иза куће, да им теча покаже како то треба да се ради. Ем ће теча да добије ишијас, ем ће да се развеју све те „моћне приче“ које су годинама гушиле и убијале сваку наду у бољи живот.

Не смемо бити по страни у овим данима нове нергије и данима промена. Свако од нас нека изабере своје границе пристојности и вредности у које верује. Засуцимо рукаве и боримо се за ствари у које верујемо.

„Најмрачнија места пакла резервисана су за оне који буду неутрални у кризним временима.“
Данте Алигхиери

Победимо ограничења у нама. Постоји много бољи живот иза ових наметнутих година зла. Границе пристојности су одавно пређене. Колико год да постоје бројне препреке, интереси, организације, други људи и околности, покажите својим ставом да и ви верујете у етику. Имамо само овај један живот. Боримо се за њега, јер 2025. година ће бити година многих промена.

Миодраг Гавриловић