Гледам људе сваког дана и питам се – шта нам се десило?
Некада сам кроз свој град ишла поносна. Поносна на професоре, наставнике, лекаре, на све оне паметне људе које је Сремска Митровица изнедрила. Био је то град знања и достојанства.
Данас, већ три деценије, посматрам иста лица како се смењују по функцијама. Не да нису компетентни – него су дипломе куповали по потреби, као што се купује нова гардероба пред свадбу. Град који је некада дисао духом интелектуалаца постао је чврсто упориште СНС-а и „опозиције“ створене од истог тог калупа. Митровица је претворена у град духова.
И то се види у људима. Осећа се у деци. Социјалне разлике су постале непремостиве. „Зашто ја немам патике од 350 евра? Зато што ти је мама само лекар, без партијске књижице.“ То је нова педагогија.
До јуче подстанари, данас власници по три стана и два са стране. О аутомобилима да и не говоримо – деца гину у скупоценим колима купљеним за 18. рођендане, док на другој страни лечимо болесне малишане СМС порукама. Јер како би се неко од „богатих“ сетио да издвоји пола своје дневнице?
Кафићи су пуни кича и шунда, „девојчице“ покушавају да се докажу кроз скупу удају, док дечаци, татини синови, троше новац који други немају ни за једно пиће.
Нестао је интелектуални дух, а настао дух похлепе. И као да је нестала и потреба да се о нечему разговара осим о политици и проклетим парама. Чак и када не желиш да чујеш, примитивизам се сам угура у твоје уши: граматички неправилне кованице, језик који не препознајем.
И заиста јесте туђ. То је језик похлепе, власти, нехуманости, саможивости. Језик купљених диплома.
Али да се разумемо – не говоримо га сви. Не ћутимо. Устали смо против власти. Само студенти, за сада. Али нису они сами – има још правих људи у овом граду, оних који неће пристати на тишину и равнодушност.
И због њих, и са њима, Митровица може да престане да буде град духова.
др Светлана Цвијановић
