Александар Вучић губи власт на рате. Овај господар лажи из нашег сокака, власник животног стандарда сваког грађанина Србије, већ је изгубио моћ. Није ово онај човек коме су до пре два месеца скандирали: „Вучићу педеру!“
Јасно је то било у петак током акције „Генерални штрајк“, која је, чини ми се, била тек генерална проба онога што ће да уследи.
Упркос врисци са режимских гласила како је акција пропала, сваком њиховом конзументу било је јасно да је реч о лажима очајника, а као доказ требало је само да отворе прозор и погледају напоље.
Није Вучић тој акцији могао да парира ни силом аутобуса којима је у Јагодину довлачио људе из целе Србије. Скупио је мање људи но што се окупило у слободарском Чачку. Вучић већ крцка ресурсе којих нема, тако да на следећем скупу, ако га уопште буде, неће окупити ни толико.
Најбољи студент Правног факултета (и то је слагао) и дежурни диспечер уносних послова (међу којима је свакако била и Железничка станица у Новом Саду) са Андрићевог венца оптуживао је студенте да су нерадници, да њима манипулишу стране службе, да су узимали новац за његово рушење, а сада када су академци довели умишљеног цара до дувара, не би ме изненадило да славогубитно ускликне: „Студенти су у праву!“
Но, ако до тога дође, биће то касно и узалудно. Нити је ово 1968, нити је Вучић Тито, ма колико волео да се пореди са њим.
Незахвално је писати о нечему што тек треба да се деси, јер овај текст настаје уочи најављеног обраћања Александра Вучића, Милоша Вучевића и Ане Брнабић. Обраћања на којем треба да се обзнане важне одлуке, како јављају режимски чауши.
Неко каже најавиће оставке, хапшења, увести ванредно стање, пресећи ће ситуацију изборима…
Шта год од тога да уради, неће му обезбедити мирну главу. Поготово избори. На ту карту је можда могао да игра неки месечак раније, а сад нема ништа од тога.
Вероватно има неких у опозицији који би опет прогутали мамац и прихватили ову понуду да га „победе“. Кажем вероватно, а не сигурно, само због тога што су студенти постали озбиљан корективни фактор, те се и разни лидери плаше да се њиховим поступком не позабави неки од студентских пленума који су досад и опозиционе жеље, честитке и поздраве игнорисали бар колико и Вучићеве.
Тај који би одлучио да се „бори“ био би Милица Заветница и пре избора.
Ишчекивање озбиљне друштвене промене ставило је потписе некад напредњачких судија на подршку студентским захтевима. Слична прича је и са појединим професорима који у почетку и нису били заговорници штрајка и блокада.
И како у тој ситуацији он може да крене у обрачун са својима, да хапси корумпиране гадове и да очекује да му баш сви његови функционери остану лојални док ишчекују да постану жртвени јарчеви. Или да уведе ванредно стање и полицијски час сада када је страх нестао. Студенти у том случају могу да позову грађане да сви дођу на зборно место усред полицијског часа и траже да их све похапсе. Одакле ће он да доведе толику полицију и у које ће затворе да тера прекршиоце и хоће ли баш сви полицајци да дигну пендрек на своју децу, комшије, кумове?
Зна се за шта се дављеник хвата, те се тако и Вучић уватио за Гренелову сламку. А Трампов човек је рекао: „Ако вам се не свиђа закон или лидер онда радите на смени, али немојте посезати за насиљем.“ Говорио је и о томе како се насиље мора осудити и да се треба држати мирних демонстрација, а ове у Србији су баш такве.
Потпуно потопљени ситуацијом којој нису дорасли уредници режимских медија, урадили су оно што им је једино преостало – да дишу на Гренелову сламку. Данима говоре како их руши Запад, усташе, ЦИА, а онда их исти ти који их руше подржавају и тако сваког дана. Тежак је ‘леб који зарађују од најстаријег заната.
А што се избора тиче – зна се. Прво изборни услови па онда све остало, а промена околности намеће студентима обавезу да јој се прилагоде и да захтевају фер утакмицу.
А он ако хоће бензином да гаси пожар, нек изволи.
Готов је!
Ратко Фемић (Извор: Нова.рс)
