Рано јутро, 6 сати. Недеља. Отварају се врата месне канцеларије, таман да киша и мајска хладноћа мало раздрмају устајао ваздух. Свуда нека прашина и паучина. Данас ће бити избори за Месне заједнице, па и за ову нашу месну канцеларију.

Таман да си ја приставим кафу, док не додју остали да кренемо у гласања и бројање. Хладан бре овија мај. Сав се нешто растег’о и одужио, а мразан, са неку хладну кишу и црни облаци. Па ударија неки град ономад, сав нам зелениш потепа по башту. Ће се брзо завршимо ово данас, па си идем дома.

У тај час долазе и остали чланови комисије. Носе папире и документа за гласање.

Па како? Ред је да имамо изборе и ми у ово мало село. Некад бејасмо општина. Па бре у ову улицу било 10 кафана да ниси знао у коју да свратиш, како је то богато и добро било. Много људи било по улицу. Имали смо и ћиримиџију, и ковачницу, и столаре, и кожарску радњу и продавницу. Свашта било. И амбуланта, и лекаре смо имали, и поштаре, и инжењере, трговце, рабаџије. Имадосмо и 2 свештеника, а пре неку годину нам последњи умреа. Од свега нам остаде ова наша бомбоџинка која нам прави ратлук и сладолед. Кажу најбољи ратлук у Бабушницу и у целу земљу. Не си нађеш бољи. Ћу отиднем касније да си узмем за нас по неки ратлук да имамо за комисију кад буде гласање.

Много било лепо у ово наше место.

А сад? Које да ти кажем, нема ги нико. Ови из Нишки водовод дођоше и узеше нам воду у њихове цеви за воду, а нама куј ги водовод? Ту ти дише неких 100 душа. И све неки старци. Више ништа и не работимо.

И тако. Узео Влајче да сређује око кутију за гласање оне папире па ме гледа.

„А ти, које ће кажеш? Па ништа, наравно… Шта има да казујеш? Гледај си своја посла и немо много да питујеш. Ће се заносиш к’о лејче на в’р воду. Ти и твоји студенти. Има ли ги овде неки? Сви ти отидоше, ни један није остаја’. Ајде мори све замајен до замајеног. Има да гласујеш ови наши кандидати и тој ти је тој.“

„А б’е Влајче, ја бих и сад гласао за њих, да ги има њина листа. А ти Влајче к’о да си пошунтавео. Па како да гласам за неки од студенти, кад ги нема овде? Како? Немамо студента ни једног 10 године.“

И тако. Влајче и ја си пописмо кафу, дођоше неки да гласају. Наши их нема на листић. Као што ники други га нема у Љуберађу. Нема. Сви отидоше. Отидоше у Београд, у Америку, у Аустрију. Свуда замандаљена врата, коров израсто кроз прозоре, врата сва у неко трње. Од 10 куће, 9 се распале. Кад си прођем кроз улицу све ме нека језа хвата. Време пролази, а све нас је мање и мање у Љуберађу. Нестајемо. Да ли ће нас икоји сети кад нестанемо скроз?

Сви овде гласаше данас за напредњаци. Не марим. Нема ги други. Ја нисам гласао. Хтео сам да будем уз студенти, али не знам како да направим неко место на листић, да бар за мене гласају.

Гледам на РТС. Радује се онај замајени Дарко Глишић. Ако, нек се радује, само не знам како ће нам живот врати у ово наше село? А без млади живот ги нема.

Миодраг Гавриловић