“Демократија статистички изједначује глупост с разумом, а идиотима, само ако их је довољно, допушта да управљају светом.” – Борислав Пекић, Беснило.

Петак, 22. новембар 2024. године. Васина улица испред ректората пуна је професора и студената Хемијског, Физичког, Математичког, Географског и других факултета. Пада ситна киша. Први дана када Универзитет излази на улице. Почео је студентски протест. Данас, 25. марта траје већ 123. дан.

То ме подсетило на 22. новембар 1996. године. Исто је био петак и исто је сипило из облака. Студенти и професори су изашли на Плато испред Филозофског. Почео је Студентски протест 1996/97. Трајао је 119 дана.
Тада смо тражили да се признају резултати избора. Директан политички захтев. Али и дубоко етички. Нисмо желели да живимо у земљи где се краду гласови. Свако има права на свој живот и свако има право да се његов глас чује и једнако броји. Данас студенти траже да се процесуирају одговорни за пад надстрешнице и да се објави целокупна документација о реконструкцији железничке станице и надстрешнице на железничкој станици у Новом Саду. 16 људи је изгубило живот. И ово је дубоко етички захтев – нећемо да живимо у земљи где животи људи нестају, где људе буквално убија корупција и где нема никакве одговорности.

Тада, 1996. године, Милошевић је донео Леx Специалис којим је у скупштини верификовао изборну вољу грађана, а данас Вучић народу нуди звучни топ којим је желео да одсвира крај протеста, а тиме и крај будућности у Србији. Милошевић је у себи имао зрно нечег државничког, овај у себи ништа, осим беснила.

„Ништа нећете имати“ – управо то поручује кроз сва своја обраћања. За себе каже „да изгледа као да га је поплава избацила“, да се не чудимо, не ако га видимо, него када га будемо видели да се „смеје као луд на брашно“. Може ли неко да замисли да је ово изјавио, не Карађорђе, него неко од његових попечитеља? Шта би са њим било? Можете ли да замислите да ово изјави Слободан Јовановић, Љуба Давидовић, Живко Топаловић, или поратни руководиоци: Александар Ранковић Лека, Слободан Пенезић Крцун, па чак и Милан Милутиновић?

„Ништа нећете имати!“ – то својим натеривањем поручује младости земље у којој је силом трагичних прилика постао њен председник. „Ништа вам нећу испунити. Показаћу вам регистраторе, чисто да видите да их има, али вам документацију нећу дати. Ухапсићу Весића на пар дана, али га нећу осудити, јер не дам! Натераћу Милоша Вучевића да да оставку Владе, али Влада неће пасти! Натераћу одборнике и већнике општина који су тукли студенте да дају оставке, али их нећу ухапсити! Има да се инатим са свима, са целим народом, ако треба и са целим светом, па ћу и да се смејем у Бриселу као луд на брашно!“

„Не дам ништа! А тек професорима… Па вама ништа нећу да дам и све ћу да вам узмем. Узећу вам плате, коефицијенте, обрачуне, оборићу Београдски универзиет на европској и светској листи престижних универзитета, тако да нећете ни да постојите, па се ви сада натерујте са мном, јер знам да мене не можете победити – јер се ја смејем као луд на брашно! Ви то наравно нисте ни помислили да урадите, али ја знам како се то ради! Зато ја могу све вас да победим, јер се ничега не стидим! Ни теткице и домари неће добити ни динара, па нека се вама професорима жале. А вама студентима… еее, вама припремам посебну игру. Има да вас изиграм као магарце. Ви сте нашли да тражите одговорност и правду? Ви? Па тек сте се испилели. Па је л’ сте чули ви за Владимира Цвијана, за Оливера Ивановића, да ли знате за Јовањицу, Крушик, Бањску?

Само чекам да дође ваш протест до 15. априла. То је ваша река без повратка. Сви има да попадате годину, па сви ви редовни студенти има да изгубите статус редовних студената и прећићете на самофинансирајуће. Ја ћу још и да зарадим на вашем глупом протесту! Па се ви свађајте међу собом ко је крив? Јер, ја нећу да испуним ваше захтеве. Има да се зна ко је бре Аца-Нар. Има да се зна кога је у Бриселу поплава избацила. Има да се зна ко представља државу, односно има да се зна ко је држава. А држава – то сам ја! Поплава и лудо брашно.“

Старији људи и бабе би рекле – бесан из обести. Читаве године, не само ова година, поједене су из обести. Ваљда ћемо некад сазнати чији је то био пројекат.

Сад замислите да читате бајку (не мора басну) својој деци и унуцима. И да у бајци постоји неки поглавник богате и лепе земље који се зове, на пример, Нар-баба и који се инати са својим народом. Народ направи бунар, а он поред бунара направи шталу (рудник литијума); народ направи пут, а он на сред пута изгради Базар на води; народ засади паприку и парадајз, а он их похапси на пијаци и увезе паприку и парадајз од трговаца детелином; народ засади шуму, а он посече шуму и направи највећу логорску ватру у најновијој историји. И онда вас дете пита: „А зашто тај Нар-баба то ради?“ Шта би ви одговорили? Има ли одговора?

Који год да је одговор, бајке обично почињу: „Било једном давно…“, а ово код нас траје и то предуго. Дуже и од бајке.

Он не познаје границе, он не зна за границе. Све границе које су и постојале он је давно прешао, а измишљао је и још увек измишља нове границе: границу Карлобаг-Огулин-Карловац-Вировитицу; границе природних паркова померио у руднике, државне границе смањио; границе задуживања премашио; границе корупције избрисао; границе закона помешао са безакоњем; чак је прешао и граничне поремећаје. Зато је народни посланик и потпредседник Демократске странке Др Ненад Митровић, званично поднео иницијативу Првом основном суду и тражио да суд по службеној дужности утврди да ли председник државе уопште има пословну способност. Јер ово што ради прелази све границе нормалног, пристојног и одоворног понашања.

Када се светиш деци и њиховим учитељима, када се натерујеш са њима, када си посвађан са науком и када се свађаш са целим народом, када за исту трпезу ставиш полицију и криминалце, када од зграде председништва направиш Мордор, када најављујеш коришћење звучног топа на народ и када се наслађујеш тим, када си свестан да ће студенти пасти годину, јер нећеш да испуниш захтеве који спадају у основно поступање тужилаштва и правосуђа, када би све дао, продао и жртвовао због себе и своје испразности и напумпаног ега, онда ти ниси само диктатор и тиранин, ти си онда најобичније зло. И више ту поправке нема. Граница је пређена.

На једном месту у својој књизи „Будућност прошлости“, Милинко Бујишић, сјајан новинар и још бољи човек, написао је: „Ти људи нису знали докле је партијско, а докле је државно, шта је њихово, а шта народно. Мислили су да је све њихово. Отуда се догодило да партијске функционере могу да смењују они који никада нису ни били у Партији. С правом, јер су и партијски функционери постављали и смењивали и оне који нису чланови Партије и на местима која по свему судећи припадају држави. Све се било помешало.“

А ја додајем, драги мој Бујке, помешало се и сада више ништа неће бити исто. Све је добило другачије значење. И владавина права, и институције, и подела власти, и законитост, и држава, и Партија, и студенти, и народ…

За нама су године које је појело беснило.

Миодраг Гавриловић