У Србији је чак и ваздух крцат наговештајима. Политичко тло подрхтава, руше се полако и темељи и кулисе  система заснованог на вољи и плановима само једног човека. Председник Србије већ скоро деценију и по хода и посрће по вијугавим стазама домаће и светске политике, плаћајући своје учешће у тој игри, како време пролази, прво уступцима страном фактору, претежно западном, а потом и потпуном распродајом и арчењем нашег породичног блага.

 Привреде, природних богатстава, територије, суверенитета, људских ресурса, општих моралних вредности, части и угледа државе и народа.

Студентски протести  изненадили су га и уплашили својом бројношћу, озбиљношћу и једноставном али добром организацијом. За сада, против њих нема ефикаснији лек од отрцаних оптужби за обојену револуцију и пренаглашавања улоге и значаја мање групе ноторних аутошовинистички настројених професионалних активиста, од којих и он и луксембуршки медији настоје да направе лидере. Занимљива је њихова синергија у вези са овим покушајима политичког инжењеринга, иако се у редовним околностима Вучић и тзв. “Шолакови медији” увек гледају преко нишана, Одувек су ствари у Србији сложеније него што делују на први поглед.

Студенти траже расветљавање буквално свих околности везаних за трагедију у Новом Саду и одговорност за све који су јој на било који начин допринели, без обзира на њихов статус и положај у држави и оставке свих оних који су подстрекавали и вршили насиље над мирним демонстрантима.

На први поглед делује да би Вучић зарад смиривања напетости у друштву можда и могао да  испуни ове захтеве, али то би без сумње довело до одговорности неких људи из његовог блиског окружења или до појаве “сведока сарадника”, који би у страху од високе запрећене казне можда проговорили и о много чему другом важном и незгодном за њега и његов систем власти и организацију на чијем је челу, а која управља различитим пословима, од којих многи можда нису у складу са законом, и то најблаже могуће речено, у духу великог празника.

С друге стране, пословично килава српска опозиција моли Бога да студенти истрају у својим намерама и блокадама, јер она по ко зна који пут очекује да јој снагу и моментум дају спољне околности а не њихова сопствена памет, способност, политичка умешност и углед у народу. Већ виђено.

Нажалост, опозиција помало подсећа и на оне људе и групе који свуда у свету, током великих и немирних демонстрација огорчених грађана, покушавају да нешто ућаре у мутном, да узму намирнице или капут из разбијеног излога или остваре неку другу незаслужену корист. Ово поређење је можда мало претерано али верујем да на сличан начин размишља не тако мали број људи у Србији,  Српска опозиција има и добре потенцијале у себи и уместо да се дури и бесни због бројних јетких критика на свој рачун, било би јој боље да се уозбиљи, одбаци превазиђене моделе понашања и размишљања и покуша да разуме да су петооктобарски обрасци заувек мртви, да су закључане касе у Будимпешти и Бриселу и да су јој потребни нови алати у борби против власти.

ФОТО: Фонет

Нова стратегија, боље познавање српског бирачког тела и уопште, јасније разумевање укупних знакова и гласова поред пута у трећој деценији 21. века.

Ако то успеју да схвате, могућа су и пријатна изненађења из тог правца, мада је логичније да се на сцену попну и неки нови људи који све претходно набројано без већих мука виде и разумеју.

Биће како мора да буде, студенти су прилици да надвисе своју уобичајену улогу у друштву иа да постану искра коју је удар нашао у петрификованој српској јавности којом Вучић и СНС већ дуго управљају како им се прохте, често марећи за  Устав и законе као и за лањски снег.

Друштво је напето до пуцања и брине за своју будућност, можда и озбиљније него икад у последње две и по деценије.

Ипак, ваља поменути и тип и врсту брига које га муче. Од тога зависи и степен зрелости неке заједнице и њена општа виталност.

Новосадска трагедија и њене последице пробудиле су код људи чврсту вољу да се, што је више могуће, стане на пут владавини неодговорних, нехату, импровизацији, неспособности и огромној корупцији. То су и важни и снажни мотиви за хомогенизацију друштва на здравим основама и за остварење замишљених циљева на тактичком плану и у средњорочном периоду. Желимо да верујемо да су ово те околности и да ћемо имати колективну памет, знање и срећу да остваримо оно што себи зацртавамо да урадимо и у вези са чим смо гласни и јасни.

Ипак, важно је додато да на ширем историјском плану, Србима још увек прете многе ствари које су нас и у прошлости прескупо коштале. Оптимизам да су други народи и државе протеклом времена смањили апетите према нашем постојању и нашим интересима, једнако је детињаст и лакомислен као и уверење да смо из историје много научили. Прикупили смо безброј информација али нам знање није увек јача страна. Решавање актуелних и озбиљних друштвених проблема и контроверзи, данас и овде, требало би да нас подсети и на неопходност суочавања са стратешким, историјским проблемима и мукама, које нити су нестале нити ће се решити саме од себе, нарочито не ако их игноришемо и заборавом покушамо да превазиђемо. То би нажалост био пут у пропаст а не у спасење и напредак.

Владан Вукосављевић

Наравно, ту пре свега мислим на питање Косова и Метохије, наше заветне територије, уставне, моралне и емотивне основе наше сржне структуре.

У вртлогу историје која се убрзава, у неизвесности судбинских померања глобалних тектонских плоча, Срби немају другог избора него да се осове на ноге, пронађу у себи затомљену предачку снагу и памет и ојачани сопственим савременим знањима и талентима, покушају да сачувају и своју крвљом стечену тапију на слободу и свој голи живот.

Нека нам у тим подухватима помогну и  два значајна и у народу запамћена Србина који су нам, сваки на свој начин и у својим околностима, оставили важне поруке за размишљање.

Први је полихистор, академик и професор Милорад Екмечић који је записао: “И све док и последња светлост српске демократске државе буде тињала на Балкану, наши се непријатељи неће смирити. За деценије, за векове…”

Други је, тада још само свештеник, Момчило Ђујић из Книна,  пре него што га је судбина снажно гурнула у вихор Другог светског рата, као народног трибуна и ратника: “Било је мука и невоља, свађе и суђења, али браћо моја, дошло је вријеме да полажемо испит на Косову, на Врачару и у Јасеновцу. Ако нас Косово, ако нас Врачар, ако нас Јасеновац не може да уједини, онда нам јадна наша мајка. Треба онда сасвим да пропаднемо и ја мислим да не заслужујемо да живимо и постојимо као народ, браћо и сестре”.

Можда је време да сви почнемо озбиљније да схватамо и учитељицу живота и оне међу нама који су некада умели да чују њен глас и да га сачувају као део колективног искуства.

ХРИСТОС СЕ РОДИ.

Владан Вукосављевић