Понедељак је био напоран дан у Њујорку, у седишту Уједињених нација, и грешке су биле неизбежне. Пред Генералном скупштином УН су била два нацрта резолуција поводом треће годишњице рата у Украјини. Први нацрт је спремио Кијев уз подршку чланица ЕУ, Уједињеног краљевства и неких егзотичних додатака попут Микронезије.
У том се документу говорило о „руској инвазији“, о „украјинском територијалном интегритету“, о „одговорности за злочине“. Други предлог је спремио Вашингтон, и у њему само зажалио због изгубљених живота и позвао на експресни мир. Генерална скупштина је први предлог прихватила одмах, мада знатно мање убедљиво него пре две године, када је гласала о сличном тексту. Други нацрт је прихватила након што је одбила московске амандмане (о потреби да се реше „суштински узроци конфликта“) и прихватила бриселске (о инвазији и интегритету). Вашингтон због тих амандмана није гласао за сопствени предлог у ГСУН, али је изворни текст однео у Савет безбедности, где је прихваћен.
Ко се у томе не би изгубио? Александар Вучић је истог дана изјавио да нам се баш то догодило, и да смо погрешили гласајући за украјинску резолуцију. Сматра да је требало да будемо уздржани, као што смо се уздржали спрам америчке идеје.

„Мислим да је Србија направила грешку. Извињавам се грађанима због тога. Сам сносим кривицу, ваљда сам уморан и оптерећен, и не могу да стигнем све“, рекао је Вучић за телевизију Хепи.
Шалу на страну, Вучић наравно не мисли на дословну него на стратешку грешку. У стварности се вероватно не ради ни о томе већ о смишљеном „и јаре и паре“ потезу да се учини оно што очекује запад Европе, а да се Москва и Вашингтон умилостиве причом о „грешци“. Србији је међутим кључна последња Вучићева реченица. За светску политику није важно шта Србија мисли о рату у Украјини. За српску спољну политику јесте важно мада би се могло дуго дебатовати о томе колико је важно.
Али за унутрашњу српску политику веома је важно и проблематично ако је у њој нормална прича по којој умор једног човека одређује државни став о геополитичкој теми која занима цео свет.
Марко Ловрић (Извор: Радар.рс)