Тешко да ће ми неко данас поверовати да сам у марту 2019. године тадашњем руководству Двери предлагао да уочи највећег митинга опозиције тог времена заказаног за 13. април кренемо организовано пешице из Чачка или бициклима из Пријепоља. Срећом имам сведоке међу најближим сарадницима из тога времена, ма колико ће многима ово бити невероватно. Идеја ми је била да лидери опозиције морају да покажу личну жртву, да успут треба проћи кроз разне градове и села и директно разговарати са народом, као и да на крају та масовна колона треба да уђе у Београд уочи митинга и дочека га на улици испред Народне скупштине. Нажалост, до реализације ове идеје тада није дошло јер је Покрет већ био озбиљно исцрпљен учешћем у организацији свакодневних протеста против власти широм Србије који су трајали месецима уназад, а тек нас је чекала организација великог митинга. На исту идеју шест година касније дошли су Студенти у блокади и од ње направили један од најпозитивнијих и најемотивнијих догађаја у нашем народу у последњих много година. То је само још једна потврда да за неке идеје мора да дође време.

Слично је било и са уласком у РТС, опкољавањем Председништва, ступањем у Полицијску станицу у Гучи, блокадом улаза у Народну скупштину и другим уличним акцијама Двери које у свом времену нису могле наићи на већинско разумевање које данас имају сличне студентске и грађанске активности. Не само од стране владајућег режима већ и од одређеног дела опозиционо оријентисане јавности ове дверјанске акције оцењене су као превише радикалне или чак насилне. У то време се још узалудно веровало, како од кога, у реакције из ЕУ, Европског парламента или рад државних институција које би требало да су независне од власти. Ми из Српског покрета Двери у то нисмо веровали, било нам је још тада доста бесконачних шетњи и непрестано смо тражили начин да протести прерасту у демонстрације, јер је – по нашем мишљењу – то био једини начин да се сруши једна недемократска и корумпирана власт. И за то једноставно тада није било време и дошло је тек после новосадске трагедије када су људи масовно схватили са ким имају посла на власти и да нема нити једне државне институције која ће радити свој посао по Уставу и закону.

Због свих ових активности водећи људи Двери истрпели су огромну медијску сатанизацију, бројна хапшења, прекршајне и кривичне пријаве, новчане казне, а на чувеним јулским протестима против корона диктатуре 2020. и батинање од стране полиције. И за све ове начине ванпарламентарне борбе и грађанске непослушности је морала доћи пуноћа времена да би их данас сви подржавали, чак и ако нису спремни да у њима учествују.

Очито такође узалудно сам још 2020. објавио књигу „КРИМИНАЛНИ КРУГОВИ – Бела књига о криминалу и корупцији у врху МУП-а Србије и актуелне власти СНС”, јер се тада међу већином грађана сматрало да је криминал и корупција на челу државе уобичајена појава карактеристична за све власти без неке разлике. Све док надстрешица није пала на главу таквим размишљањима. Једина таква књига у српској политичкој јавности остала је потпуно медијски прећутана. Све ово не пишем јер мислим да су Двери неке генијалне претече (напротив, правили смо много грешака, први ја) већ из два разлога: први је да се не заборави допринос Двери у опозиционој борби свих ових година под издајничком и лоповском влашћу Александра Вучића и СНС, а други је да предложим јавно шта мислим да је једини начин да се ово зло на власти коначно заустави. Студенти у блокади, уз подршку зборова грађана, осмислили су и организовали скоро све могуће видове протеста и грађанске непослушности сем једне ствари, а то је да то што раде буде координисано до те мере да се одржи истовремено на кључним тачкама широм Србије и да на смену траје више дана без престанка до остварења захтева. Шта то конкретно значи? За све ове године научили смо ваљда да владајућем режиму не смета да се слободно шета или на било који начин протестује у ма ком масовном броју ако то траје један дан. Такође, прилагодили су се да истолеришу блокаде мањих саобраћајница које су краткорочне. Оно што њих једино истински боли јесу непрестане, вишедневне блокаде великих саобраћајних чворишта и кључних државних институција. То, наравно, с обзиром на потребну масовност и неразилажење демонстраната јесте најтеже организовати и засигурно би било предмет највеће могуће полицијске репресије. Међутим, како би то ипак било могуће урадити са најмање људи и ризика?

Најважније у овом плану би било да се фронт максимално рашири: да блокаде буду на што више места у Србији како Полиција не би могла истовремено све да спречи. То у пракси може да изгледа овако: на позив Студената у блокади грађани би спонтано (јер на то имају право према Закону о јавном окупљању) блокирали излазе са ауто-пута у Суботици, Врбасу, Новом Саду, Бубањ потоку, Баточини, Појатама, Прељини, Паковраћу, Лесковцу и Врању, као и све битне магистралне путне правце у мањим местима. Београд би истовремено преузео блокаду свих мостова у престоници, као и Аеродрома, Железнице и Термоелектране у Обреновцу. Ове блокаде би потрајале све док власт не распише ванредне изборе, а грађани би се организовали да долазе на смену и да увек има довољан број људи на свакој блокади. Већ првог дана власт би вероватно или кренула у масовна хапшења или би дошло до колапса саобраћаја и осталог функционисања у држави, што би у оба случаја морало да заврши расписивањем избора, ако не и падом актуелне власти и пре избора. Важно је само да се грађани не уплаше полицијске репресије, као што се Ужичани нису уплашили већ се протест додатно омасовио, као и да истрају у оправданој свенародној побуни свако у своме крају јер су сви други методи правне и демократске борбе исцрпљени.

Бошко Обрадовић

Могуће је да већина читалаца мисли да је ова акција превише радикална и опасна, као што се мислило и о акцијама Двери пре шест година, али онда се треба помирити са чињеницом да нема ништа од ванредних избора још годину и по дана и да ће Србијом наставити да влада једна бахата, нестручна и криминализована власт која је почела да узима и људске животе. На нама је да изаберемо који од ова два озбиљна ризика смо спремни да прихватимо а један од њих ћемо морати.

Бошко Обрадовић, мастер политиколог и председник Политичког савета Српског покрета Двери.