Генерација која обећава

Криза у Србији је све већа а решења се не назиру.

Студентски протести уздрмали су власт изнад свих очекивања и она у овом тренутку нема никакав разуман одговор на њих, ако се у овој ситуацији досадашње понашање власти и разум уопште могу доводити у везу на било који начин.

Александар Вучић творац је једног врло специфичног система личне власти, који је хибрид између формалне, девијантне и непотпуне демократије и неке врсте диктатуре која има специфичан легитимитет базиран на коктелу чији су састојци медијска манипулација свешћу бирача, различити изборни марифетлуци и председникова умешност да бестидном и упорном демагогијом многе грађане обмањује  да ради оно што заправо не ради и обратно.

На руку му иде и то што као противнике има опозицију која је можда најслабија у новијој историји српског вишестраначја и прилично недорасла да буде одличан такмац једном лукавом ривалу кога је политички Запад изабрао да буде његов Високи представник за Србију. Пре свега зато што дисциплиновано и без остатка спроводи све њихове планове за свођење Србије на преткумановске границе а Србе на заједницу која без већег отпора губи све своје важне историјске битке и поништава сопствена херојска предачка постигнућа, вековима прескупо плаћана и с муком остваривана.

Срби су данас уморни од историје, исцрпљени геноцидима, идејно и духовно разорени заблудом југословенства, фрустрирани трагедијом у коју их је на силу одвео титоизам и уздрмани непријатељском пропагандом и сврставањем Запада на противничку страну у ратовима за српско наслеђе на развалинама СФРЈ. Покушај трајног отимања Косова и Метохије, нашег Заветног ковчега и свете територије, ставио је виталне потенцијале народа на искушења која је тешко поднети.

Не би много погрешио било који песимиста који би рекао да смо зрели за трајно протеривање са велике историјске сцене и да су наши животодавни извори пресахли, али две ствари дају наду да околности ипак нису тако црне. Прва је да смо се и раније у историји налазили на ивици сличног или још горег безнађа, и то 1371, 1389, 1459, 1690, 1815, 1915, 1941, 1945, 1995, 1999, да поменем само неке најважније од многих година међаша. Сваки од тих трагичних изазова смо преживели и некако се опоравили и осовили на ноге. Отуда нада да ће и сада тако бити. Други разлог за умерени оптимизам је појава актуелног студентског покрета који за сада оставља добар утисак у свим појавним облицима, и чија снага и разум успевају да одоле чак и покушајима инфилтрације од стране професионалних нво активиста, неоотпораша и канвасоваца, којима директно управљају западне обавештајне службе и фондови. То је до сада невиђен знак виталности и поштења овог нараштаја друштвено ангажованих студената. Можда су они и весник једне нове, национално свесне, паметне и полетне генерације младих људи какву смо видели крајем 19. и почетком 20. века и која је имала и одважност и знање да се суочи са страшним изазовима своје епохе. Недостајала им је срећа али је можда дошло време да на својој страни коначно имамо и тог важног и превртљивог савезника. Треба се чувати патетичних изјава и помпезног оптимизма, али ови данашњи студенти уливају наду да за Србе и Србију још увек можда није све изгубљено.

С друге стране, студенти поред и око себе углавном имају тренутно слабашне савезнике, оличене у генерацији својих родитеља и оној још старијој.

То је у већој мери заједница која је из различитих, раније набројаних разлога, стекла скоро свеобухватни имунитет на галопирајућу издају Косова и Метохије, на предају непроцењиве српске културноисторијске и сакралне баштине у Македонији у руке расколницима, на расрбљивање Црне Горе, на претње Запада опстанку Српске, на дивљање неоендехазије, на мрке погледе из Федерације БиХ и делова Рашке области, на пропаст школског и васпитно-образовног система, на ђачко насиље према наставницима, на корупцију у правосуђу, на срљање државе у презадуженост, на физичку и вербалну порнографију са тв станица које имају националну фреквенцију, на бестидно бахаћење новообогаћеног олоша, углавном блиског власти, на пропадање пољопривреде, на махнито загађивање животне средине, на распродају државе неоколонизаторима, на увреде бараба из бриселске, берлинске, вашингтонске и НАТО бирократије, на страшне несреће на друмовима, у фабрикама и другде, за које не постоје кривци, на скупштински вербални куплерај, на пораст насиља у сваком сегменту друштва, на бујање кладионица и бескарактерне глумце и јавне личности које их рекламирају, на дрогу свуда и за свакоме доступну, на општу лаж, кукавичлук, себичњаштво, мањак солидарности, лицемерје и на још много тога лошег. Пропаст нам ногама удара на врата а срећа као да галопом бежи од нас.

Предугачак је тај списак и превелик је то ожиљак на лицу наше стварности и живота које живимо.

Страшна новосадска трагедија указала је на огромне недостатке једног система и једне политике и праксе којима је истекао рок трајања и које треба да се суоче са одговорношћу. Студенти су то најбрже запазили и покренули су ланац догађаја који вероватно води у неком добром правцу с тим у вези. Ипак, преко и поред тога стоји и списак ових наших тешких мана и фаталних процеса, са којима ћемо морати да се суочимо или ће нас оне сасвим докрајчити. То је болна и мукотрпна борба али у њој није немогуће победити или се бар долично борити.

Студентима је по свој прилици судбина наменила још великих изазова, како тренутно, тако и у наредним годинама. Оно што су до сада наговестили да умеју, знају и могу, даје основ за донекле разуман оптимизам. Можда им је суђено да буду један од великих и важних нараштаја Срба у историји.

На нама осталима је да им помогнемо, ко колико може, сме и зна, или бар да им у њиховим подухватима не будемо препрека и терет. И то је понекад драгоцена помоћ.

Владан Вукосављевић