Није претеривање ако тврдим да нисмо свесни размера актуелног народног бунта као истоирјске појаве. Фаза еуфорије се преклапа са фазом политизације и интернационализације протеста, али морамо избећи опасност да судове доносимо из перспективе фрустрирајуће стварности.

Нема сумње да је у току политичко преуређивање Балкана и да се превазиђени системи стабилократије морају заменити, реформисати или деконструисати. Социјална криза изазвана неконтролисаном инфлацијом и заустављањем инвестиционих инфузија ионако фрагилној српској економији, као и национална понижења која се ређају на месечном нивоу (од продаје зграде Генералштаба до заставе независног Косова усред Београда на Конгресу УЕФА) чекају ударни талас међународног благослова да Србија крене стазом коју су већ утабале Македонија и Црна Гора.

Да би се тај прелом догодио, на унутрашњем плану мора постојати политичка сила која ће, не само преузети испуштене узде у своје руке, већ која ће имати јасну идеју (не идеологију) куда жели да се упути, једноставну мапу пута, спремност и одлучност да прокламоване циљеве спроведе у дело.

Вучић је у праву-ово не може бити обојена револуција из више разлога, али главни је тај што покрет нема јасни полиитчки садржај. Иако непрекидно плаши народ да спољни фактор парама и нередима покушава да насилно смени легитимну власт у традиционално слободарској Србији, када изађе из фразеолошког лавиринта у који намерно уводи лаковерне, он логички и разумно анализира стање ствари. Да, потребно је код њега раздовијити личност која користи пропагандне пароле како би мобилисао своје бирачко тело и личност која у моду израелских магова прецизно сецира Србију, вешто прави хистолошке препарате и региструје и микроскопске промене у јавном мњењу.

Јачина ових протеста је у дуготрајности и бројности, слабост је у лавирању између аполитичне мимикрије и политичке хетерогености. Недостатак полиитчког садржаја на који указује Вучић храбрећи себе и своју околину, није до краја прецизна. Више се ради о политичко-идеолошкој некомпатибилности која нужно доводи до дезорјентисаности. А такво стање није одрживо на дуже стазе. Зато поново упозоравам-време почиње полако да ради против студената који су спиритус рецтор овог устанка. Ако се они не прилагоде потребама друштва и карактеру противника све ово ће бити само једна лепа страница у летопису ужаса Вучићеве страховладе.

ФОТО: Инстаграм

Српка верзија сатуја грахе има шансе да успе само ако има заједничку визију, идеју и снагу воље. Ови протести још увек нису, али могу бити увод у револуцију. За сада су каркатер простеста је реформистички. Генијални творац бољшевичке револуције могао би нам помоћи да препознамо и научимо разлику. Лењин је на време упозоравао да реформе иду одозго, а револуције одоздо. Лењинизам је теорија и пракса пролетерске револуције, али је једноставно извући универзалну дефиницију револуција-основно питање револуције јесте питање власти! После обарање власти следи гушење отпора, утврђивање власти и спровођење диктатуре пролетеријата (инсталација социјалистичких односа у друштву).

У Србији немамо експлицитан захтев да се власт/режим промени. О имплицитности студентских захтева можемо расправљати нашироко, али неупитно је да се они ограђују од „захтева свих захтева“, од онога што они ћуте, а масе кличу, од онога од чега се не може побећи. Њихова агенда јесте-промене одозго, промена рада институција, њихова ефикасност и независност, а то је реформистички приступ проблему, никако револуционарни.

Проблем који ова агенда не препознају као главну препреку јесте да блокаде које праве студенти нису ефикасније од блокаде које прави први блокадер Србије. Драги студенти, Александар Вучић је блокирао све институције много пре вас. Годинама уназад их је потчинио својој вољи, устоличио своје људе на главним позицијама, уподобио све нивое и све гране власти. Не сметају њему блокиране улице, не смета њему толико ни губитак студентске године, највише би му сметали „уљези“ у његовим институцијама, највише би му сметало отказивање послушности оних које је задужио и који за сада немају намеру да га напусте. Они које је задужио високим државним функцијама постају задуженици да ствари „држе под контролом“, да уз помоћ медијске хајке или бирократског живог блата сачекају да олуја прође и све остане по старом, они на привилегованој узвишици, Вучић на врху, побуњеници у затвору, народ у блату. Какав би то тријумф његове контрареволуције био. Јер, драги студенти, хтели ви или не револуцију, он не само да хоће, него и најављује контрареволуцију.

Др Александар Дикић

Револуција настаје када „доњи слојеви“ не желе старо, а „горњи слојеви“ не могу по старом. Масовни скупови по великим градовима Србије показали су да нема повратка по старом, али систем још увек не даје значајније симптоме замора, нити долази до дезертирања које би показивао његове пукотине.

Мора се пумпати јаче, мора се по Бојл-Мариотовом закону у непромењеној запремини појачати притисак да би порасла температура. Тек на високој температуру систем ће почети да пуца, да се топи, или да цитирам Ану Брнабић да коба..ли.., да каро..би…, да кабо…ли…, да колабира.

Пумпање је усмеравање ваздуха/гаса под одговарајућим притиском у одговарајућем смеру. Дакле-једносмерно кретање гаса у затвореном простору. Вучић је управо усмерио сву своју пажњу на ове две карактеристике- да пумпање не буде једносмерно и да политички систем не буде затворени простор, већ да постоје сигурносни вентили помоћу којих је могуће регулације притиска.

Фун фацт-ми нисмо једносмерни ни пре, ни после Вучића. Неопходно је да схватимо да он није само наш циљ, већ наша раскрсница. Шта после њега, куда, како-та питања не само да избегавамо, већ сами себи признајемо да немамо заједнички одговор? Да бисмо ухватили довољно велики замах за рушење Вучића,не можемо се зауставити само на Вучићу, морамо знати шта тражимо иза те механичке препреке на путу.

Шта је наша циљна тачка или терминус ад qуем? Да ли је то ЕУ или преиспитујемо и тај циљ? Заставе су склоњење, а да ли је склоњен и тај циљ који је прокламован још пре рођења ових студената-хероја? Зашто, па зато што је време нагризло бриселски идеал, разбистрило нам је мало погледа ка западу да тамо не треба ићи као гуска кроз маглу. И то је у реду. Али, ако укажем на руске заставе или на заставу која је састављена од српске и руске половине, хоће ли и она бити уклоњена и зашто неће? Да ли су нам се разбистриле и црвене магле са истока? Да ли је украјинска криза од русофила направила русомане, имамо ли еквидистанцу према та два државна, политичкаи вредносна „идеала“? Ако је одговор потврдан нека се ово моје питање брише из записника, али ако није онда опет морам указати на непостојање једносмерности нашег пумпања. Следећи тај траг Вучићево путовање у Брисел, телефонски разговор са Путином, интервју са Трамповим сином-користи као издувни вентил који ће мало охладити барометре у председништву.

Да закључим-не верујем у реформистичко лечење обољења које је у терминалној фази. Такође, за радикалне методе неопходна је једнозначност политичких тенденција различитих социјалних група који свој интерес виде у рушењу ове власти и успостављању новог друштва, нове Републике. Она мора бити политички јасно дефинисана и геополитички јасно орјентисана. Када се постигне та салгасност, онда можемо рачунати на завршетак револуционарног низа чија употребна вредност и даље траје: маса (народ)-класа (протестанти)-партија (покрет)-лидер (свака промена га има)-победа!

Др Александар Дикић