Кажу вести пао је кров.
Греше, кров се срушио а пали смо сви ми и то не тог дана, већ одавно.
Већ, пуних 12. година.
Пали смо после наплатне рампе Дољевац, пали смо после Рибникара, пали смо после Малог Орашја и Дубоне, пали смо после Јовањице, Савамале, Хеликоптера…
Пали смо и падамо као друштво и као народ.
Падамо а дно се не назире.
И не треба да нас плаши један кров, и не треба да нас плаши један тајни уговор, и један извођач са тајним уговором, пуна их је Србија, препуна.
Србија која је склона паду.
Треба да нас плаше људи нахрањени са два јајета Томе Моне, треба да нас плаше људи који подригују јефтин паризер, који упијају све оно што долази са ружичастих и срећних канала, требају да нас плаше људи који ће правдати све оне који су одговорни. Требају да нас плаше људи који ће и ових дана рећи да нису криви, они који су највише криви.
Они сви који су се одмах кренули правдати да није ни рађена реконструкција надстрешнице, јер њих није занимало да извуку што више живих људи – само тако кажу, њима је једини приоритет и највећа светиња – опстанак на власти.
Требају да нас плаше људи који су зарад своје личне промоције отварали незавршене објекте без употребне дозволе.
Требају да нас плаше они који ће и овог пута просипати крокодилске сузе.
Они који се намештају пред укључење камера да би изгледали тужни, забринути и потресени.
Исти онај који је на сам дан трагедије причао о броју добијених гласова на изборима, а који је пре неки дан отишао на гробље да се слика и да то све објави на инстаграм профилу ,,будућностсрбије”.
Невероватно!
Плашим се и сам себе јер такве људе више не сматрам људима.
Јер, да ли се они могу заиста сматрати људима…?
А, људи који су настрадали испод новосадске надстрешнице ће бити само вест за један дан, попут Јовањице, Младеновца, Савамале, Крушика, Бањске, Рибникара, Дољевца, Хеликоптера и превише је тих и…
Иван Милановић
