Радујмо се, али са опрезом.

Студентски протест као да је људима вратио наду да у овој земљи још увек није све пропало.  Отровну жабокречину српске политичке сцене, бар привремено, склонила су са хоризонта наше свакодневице нова, неукаљана лица младих људи, њихов јасан и одмерен речник и разумно али одлучно поступање. Они траже правду, истину, одговорност, искреност, поштовање закона и уређеније друштво. Незадовољни су и то умеју да искажу и артикулишу, прибрано и свима разумљиво. Све супротно од онога на шта смо се навикли у друштву уморном од историје и прожетом великим трвењима и политичким искључивостима.

Ко су заправо ти одрасли а млади људи, које често, можда превише патетично, зовемо “наша деца”, као да је реч о основцима а не о пунолетним грађанима, кадрим и овлашћеним да испуњавају све људске и грађанске обавезе?

То је претежно она већинска а тиха студентска популација која се иначе превише не истиче својим активизмом у политичким странкама или нво сектору, коју не финансирају ни власт ни опозиција али ни Сорошева Коминтерна ни немачки штифтунзи. Речју, студентарија, из свих делова Србије, Републике Српске, Црне Горе и других крајева. Будући стожерни део друштва.

ФОТО: Друштвене мреже

Она се иначе тешко буди као колектив, групно је углавном инертна када је реч о ванинституционалном бављењу политиком, али када је догађаји пробуде и побуде, као 1968, 1991, 1996, 2000 и 2019.  онда то значи да је криза у друштву велика и да је систем на ивици колапса због унутрашњих напетости и могућих већих сукоба.

Делује на први поглед да студенте на крају увек неко смири или превари, или надмудри, или их корумпира укључивањем у политику или у друштвени активизам, али дубља анализа нам показује да студентске побуне и протести заиста продрмају и мобилишу друштво тако да почне озбиљније да решава неке проблеме, они су катализатор промена и продор здравог разума и добрих намера у мрачне лагуме дневне политике.

Данас им већи део Србије са оптимизмом пружа подршку и гаји наду да студенти могу да реше све оне бројне, нагомилане трауме и изазове под чијим теретом држава већ предуго посрће. Као и обично у таквим околностима, пробуди се вера у велики позитивни преокрет, траже се и често на брзину проналазе нови “млади лидери” који ће својом младалачком енергијом и неукаљаним образом да пресеку Гордијев чвор наших неприлика и поведу заједницу у светлију будућност. Тако мисле и прижељкују многи.

Нажалост, то се неће десити на такав начин. Студентски протести су обично кратког даха, слабе унутрашње кохезије и након почетног ентузијазма, склони су поделама и атомизацији. Лидерство најчешће преузму најамбициознији а не најквалитетнији, баш као и у већини јавних политика. Искуство нас учи да су лидери ранијих студентских протеста углавном постајали нешто сасвим друго у односу на оно како су изгледали посматрачима у својим раним радовима и првим корацима. Нагло стечена политичка и општа популарност, пристојне младе људе претвара у преамбициозне и грамзиве лупеже много брже него било која друга активност. У ватри политике већина се истопи и сагори у срамоти знатно више него што очврсне и прекали се врлином. То смо већ много пута видели.

Владан Вукосављевић

Осим тога, у Србији, земљи свакојаких чуда и подвала, све протесте, па и студентске, прати још један феномен. Чим неки такав подухват иоле заживи, привуче пажњу и задобије популарност, на њега попут роја прождрљивих скакаваца слете патуљасте политичке странке, анархолиберани активисти, страни агенти од утицаја оличени у другосрбијанском невладином сектору и друге сличне крвопије које желе да профитирају на туђој популарности и да је политички усмаравају и контролишу.

У тој работи марљиво им помажу две “опозиционе” телевизије које поменуте паразите и узурпаторе промовишу у својим преносима са догађаја, у јутарњим и другим информативним програмима и монохроматским дебатним емисијама.

У оној мери у којој преплашена и насиљу склона власт покушава да их угуши и тако се спасе од суштинске одговорности за трагедију у Новом Саду и друга непочинства, у сличној мери и прозападни медији покушавају да протесте триковима и манипулацијама обоје у проевропске, грађанистичке, џендер, воук и све друге боје, осим у национално одговорне и патриотске, што ови тренутно актуелни, без сумње у суштини јесу. И власт и прозападни медији у неким стварима имају заједнички интерес у овом тренутку, а то је да не дозволе да се преко спонтаног студентског бунта чује и осети претежно расположење народа у Србији. Оно је већ сада у натполовичној мери евроскептично, а у много већој мери и од те заинтересовано за одбрану Косова и Метохије у саставу Србије, заштиту Републике Српске, ближе везе са Русијом и Бриксом и борбу за какву-такву економску ресуверенизацију Србије. Невољно је то савезништво режима и прозападних политичких и медијских структура али је за обе стране нужно и корисно.

Свакаква се, дакле, ала и врана стрмоглавила на побуњене студенте, али то не треба да обесхрабри ни њих који се поштено и срчано боре против два противника, а ни нас који их у тој борби подржавамо. На њима је да учине колико могу да постану акушери при порођају новог друштвеног оптимизма и ослонац за обнову посустале снаге и самопоуздања наше клонуле заједнице. Снага студената је у поверењу које уживају и у њиховој моћи да пошаљу поруку народу да је време за буђење, да постоје потенцијали и врлине и у генерацији која је сад у пуној снази а нарочито у оној која полако ступа на велику сцену и која ће ускоро бити кадра да преузме и много већу одговорност од оне коју сада има.

Студенти тренутно не могу да ураде посао својих очева и старије браће, њихово златно време и повољне околности тек долазе. Не би било фер то од њих ни очекивати ни захтевати. Они су ту да буду искра, песма будилица, ружопрста зора после вишедеценијске хладне историјске ноћи, основ за оптимизам и подстицај да се пробудимо и храбрије боримо за напредак у свим областима. Када протести против власти протеком времена буду изгубили снагу, барјак слободе и препорода који су ти млади и одважни људи подигли из прашине, мора да пређе у руке целог народа.

То се неће десити лако и без борбе, али је успех можда ближи него што је икада био у последњим деценијама.

Зато се унапред и радујемо, али са опрезом.

Владан Вукосављевић