Уђох у кућу брзо, скоро трчећим кораком, бежећи од кише. Сав сам мокар. Задихан скидам јакну и стављам је преко столице да се осуши. Одлазим до купатила да узмем пешкир да осушим косу. И док се бришем пешкиром по лицу и коси, угледах га како седи на фотељи. Мог старијег сина. Студента. Гледам га са пажњом. Од како је проходао увек је све радио смислено. Прво је сређивао своје играчке, а касније планирао и себи организовао дане. Волео је одувек да чита, да пита, да помаже. Све га интересује. Воли путовања и скијање, воли географију и историју, а сада је заволео права. Онако како се само право може волети. Дубоко, озбиљно, животно.

-Где си сине? Како си? Какав ти је био дан?

-Еј, тата. Ништа посебно, ишао сам до факса, био на тренингу, сада читам мало.

-Шта читаш?

-Никоманову етику од Аристотела и Пармски картузијански манастир од Стендала.

-Занимљив избор… Шта сте одлучили за наставу?

-Идемо на неку врсту хибридне наставе са консултацијама.

-Хммм…

Замислио сам се. Још пре месец дана ми је рекао да неће да жали, ако падне годину. Од како је свестан и себе и свог окружења живи у атмосфери тензија и напетости. У свакодневици је јавне агресије већ 13 година. За другачији начин живота не зна. За јавни ред и уређен систем не зна. Никада га није ни видео. Једна година више у таквом систему за њега нема вредности. Једном приликом ми је рекао да и не зна да ли уређен систем може да постоји, јер га добар број људи не жели. Систем који је уређен тражи од сваког појединца да буде одговоран. „Мени то одговара, желим сам себи да стварам прилике и шансе, да стварам своју будућност. Да будем одговоран за себе и свој живот. Али мислим да људи не желе одговорност.“ Разговарали смо с времена на време о разним стварима. О праву, социологији, фолозофији, религији, људима. Имао је увек кратке, језгровите и врло занимљиве коментаре.

И сад га гледам. Део је нечега тако важног, великог, искреног. Створили су визију за коју се вреди трудити. Показали су да може другачије. Показали су да треба другачије. Треба променити цео политички систем. Однос према људима, стварности, вредносном систему. А таквој деци се данас замера. Испрва скоро неприметно, лагано, али константно и тендециозно. Полако се клатно рефлектора виности задржава на студентима – криви су! А зашта су криви? Зато што нису испуњени њихови захтеви? Уместо да одговорност и кривицу за ово полугодишње натезање константно носи на ледјима неразумни вођа, јер не жели да ради по закону. Јесу ли криви што им је пало на памет да се усправе? Или зато што нису испуњени нечији други интереси? Успели су да потпуно оголе диктатора. Да покажу да живимо средњи век личне власти. Оголили су систем поданика и траже да буду грађани. Оборили су Владу. Смењени су министри. Откривене су бројне афере. Победили су страх.

Јесу ли криви што Вучић неће да испуни ни један једини захтев? А да ли се сећамо шта су тражили? Одговорност за пад надстрешнице! Јесу ли криви што живимо утопљени у корупцију? Јесу ли криви што се запошљавају људи без знања и без диплома? Јесу ли криви што се људи уцењују, што се људима прети у име државе, власти, мафије? Јесу ли криви што пола Србије не може да чује и види шта се дешава на улицама те исте Србије? Или за ћациленд, за звучни топ, за гажење студената аутима, за намештене тендере, за пљачке народних пара, за хапшења, за сумануте потезе Владе? Зашта су све криви? За пад плафона у школама, за запаљене аутобусе, за куповину авиона рафала, за скандал покушаја злоупотребе кампање за гувернера на Флориди, за премлаћивање српских матураната на Косову, за инфлацију, за високе цене, за цену струје, инфостана, сбб и телеком рачуна?

Јесу ли криви и за то што смо земља људи без храбрости?

А сви гледају шта ће студенти да ураде или кажу да би се онда накнадно одредили. Прво да се сачекају студенти. Да видимо шта ће студенти рећи. А онда ће они. Јер накнадна памет је најпаметнија. То најмање кошта. Ниси ништа уложио. Нема ризика, али зашто да се не каже да су студенти у нечему и погрешили. Чисто да остане записано за будућа времена, кад треба да се устане пред камерама и викне: „Јесам вам рек’о!“

Мајстори у томе су странке, оне што улазе у штрајк, са образложењем да су их студенти звали, а то се није десило. Прво кажу: „Ко први буде затражио изборе он је издајник.“ А онда подрже студенте у захтевима за изборе, али онако са пијачним барометром у руци, са стране, тобоже овлаш упозоравају: „Подржавамо студенте, али услови не ваљају… Подржавамо студенте, али није време… Даћемо студентима целокупну инфраструктуру, али немамо времена да помогнемо у кампањи…“ Са друге стране су они који не желе ни да размишљају да вербално подрже студенте.

Не зна се шта је горе. Јесу ли студенти и за то криви?

Све је остало на појединцима и групама активиста, зборова, удружења. И хвала Богу да тога у Србији има. И то доста. Сулуди владалац никада сам неће устукнути са својих позиција силе, насиља и отетих привилегија. Неће дати ни слободне медије, ни фер изборе. И СВИ ТО ЗНАЈУ! Али су студенти криви. Сви знају да ни ЕУ неће реаговати. Неће ни САД. Ни Русија. Ни Кина. Нико. Опозиција врло добро зна да никаквих промена у изборним условима неће бити, јер то Амиго не да. Ето тако, не да. Пребројавали смо се колико кога више има на митинзима, протестима, контрамитинзима, контрапротестима, блокадама и шетњама. Снимано је, прислушкивано, бележено, прећено… и шта се десило? Ништа! Режим је изгубио ауторитет. Више нема страха. Слободољубивог и пробуђеног народа има знатно више него чувара ковчега са благом. Међутим…

Не само да опозиција није за ванредне изборе, него није ни за редовне изборе. Зашто у Косјерићу нема стотину активиста опозиције? Зато што опозиције нема на листи или је нешто друго у питању? Чека се да се измери снага студената и разних удружења па да се касније праве калкулације? Да се каже: „Јесмо вам рекли?“ или „Без нас се не може!“ Кад креће трговина, пијаца, поповање?

Ушли смо у нову димензију – Гаме оф дронс. Колико кога има и колико је ко јак. Сви желе да виде колико су студенти јаки у Косјерићу, који им је то проценат, да би их касније убацили у програм калкулантске политике пораза и фрустрација. Међутим, то се неће десити. Са студентима се неће моћи трговати, јер они не желе ништа да купе или да преотму. Студенти не желе овакав систем и живот, па самим тим неће трговати у овом систему, јер их то не занима. За њих то нема никакву вредност.

Гледам свог сина и све ми ово пролази кроз главу.

-Морам нешто да ти кажем.

-Реци, тата.

-Сине, ви сте урадили одличне ствари. Феноменалне. Ви нисте формално испунили своје захтеве за разлику од нашег протеста из 96/97. Али сте ви суштински направили много већи утицај. Много сте озбиљније радили на промени свести. Дошли сте до скоро свих грађана и собом сте носили врло важну и озбиљну поруку: „Будућност може бити много боља. Љубав није осећање којег треба да се стидимо, већ емоција која нам је као људима потребна, да би се разумели, схватили, подржали, волели.“ Вас је водио и у себи сте носили чист алтруизам. И то сте радили искрено. Вама је стало до ове земље, стало вам је до сваког човека, до живота. Многим стварима и људима сте дали смисао. Многе сте тргли и пробудили. Вас свако добронамеран треба да посматра кроз призму ваших постигнућа, а она су озбиљна. Србија пре вашег протеста и Србија данас није иста Србија. Ваша највећа победа, ваша највећа вредност је та што се нико од вас не буса у груди: „А где сам ту ја? Која је моја будућа функција? Који је мој део?“ Избегли сте замку због које је ова лепа земља несрећна – вишак сујете и мањак толеранције. Створили сте алтернативу која је видљива свима. Не знам како сте све то успели у овој лудој земљи. Зато сте за многе небеска деца. Поставили сте основу за системску промену, што нико није урадио. И сада можете да питате било кога – а шта сте ви спремни да урадите да живите у земљи срећних људи?

Миодраг Гавриловић