„Рафал сећања, прашина из детињства.”
Никола Врањковић/Тајни живот сутерена
Када се затворе врата гараже, чује се посебан звук – као да простор сам уздахне, као да сачува дах од спољног света. Четрдесет година тај звук био је део наше куће, нашег ритма, наше тихе молитве. Четрдесет година претворених у квадрат бетона и гвожђа, у мирис уља, метала, гуме и прашине, у тихе разговоре са оцем и мајсторима, у звук чекића и смех пријатеља. Гаража је отишла, продата да би се преживело, да би се направило нешто ново.
Радничка класа никад нема довољно времена да нешто сачува. Све што се стекне, пре или касније, мора да се да. Тако нестају наши мали храмови – клупе, баште, радионице, гараже. Нестају јер је живот скупљи од простора. То је наша свакодневна економија – економиија љубави и опстанка.
Али гаража није била некретнина. Била је метафора. Била је наше уточиште и наш универзитет, наша тиха радионица смисла. Унутра се дисало другачије. Чак и када би се споља чуо хук аутомобила и лавеж паса, кад би град брујао од гужве, унутра је владала радничка тишина. Тишина у којој човек остане сам са својим мислима, сам са собом али никада усамљен. Јер алат говори, дрво шкрипи, метал одјекује – а сваки тај звук је био разговор између човека и света.
Гаража је имала своје законе. У њој су се кувала решење за сваки квар, али и исповест за сваки пораз. Мајстори су долазили понекад с рукама које су мирисале на смене у руднику и на хлеб, са причама из мајдана, са ценама на папирићима и са тужним осмесима. Ту је свако изговорено „не знам” претварано у „пробај овако”, и свака грешка у нешто што се може поправити. Била је место где је рад био нека врста молитве – рад који не тражи потврду од тржишта, већ потврду да си опет успео да направиш нешто из ничега.
Гаража није била простор, била је хоризонт живота. На зидовима гараже је урезано стрпљење, пажња и вера да је сваки квар поправљив. У њој је време мирисало на бензин и зној, на прашину и метал, на нервозу која се смиривала у тишини мајсторисања. Отац нас је тамо уводио у свет – не преко књига, него преко кључева и шрафова. Научио нас је како да се поправи бицикл, како да се спаси осовина, како да се у металу пронађе ред. Био је то универзитет руку, једина академија којој верујем: знање које се мери жуљевима и мирним дахом после завршеног посла. Свака огреботина на радном столу била је мапа неке вечери – поправка која је завршила пићем уз цигарету, савременом литургијом радничке солидарности.
Учио нас је филозофију стварања кроз праксу: кључем, шрафом, клештима. Говорио је мало, али сваки покрет руком имао је снагу реченице. Показивао је како живот није теорија, већ непрестано мајсторисање. Како се кварови не крију, него исправљају, како се свака алатка држи с поштовањем, као да је реликвија.
Та гаража је мирисала на поломљене ствари, али и на солидарност. Долазили су мајстори и комшије, доносили своје бриге, своје анегдоте, своје уморне руке. Нису долазили само да заврну шраф, долазили су да заврну стварност, да исправе оно што је друштво искривило. Ту се водила радничка филозофија, без великих књига и сложених речи. Говорили су једноставно, али су у тим речима била искуства генерација. Када би нешто пукло или се није могло поправити, није то била трагедија. Била је то прилика за разговор, за цигарету, за смех. Рад је био средство повезивања, а квар изговор за дружење.
Наша гаража је била сабориште – мала црква радничке класе. То је било место интроспекције, мале самоће која ослобађа. Ниси морао да идеш у манастир – довољно је било да одеш у гаражу и тамо, међу алатом и рђавим рамовима, пронађеш себе.
Али гаража је била и место туге. Понекад би отац остао сам унутра, врата затворена, а ја сам знао да су га стигле мисли које није хтео да подели. Човек може да се исплаче над радним столом, да сузу сакрије у мирису бензина и масноћи на рукама. Гаража је била азил од свакодневног притиска, место где си могао да паднеш, а да те нико не види. То је њена тајна функција: била је простор интиме, сакривени олтар радничког живота.
У гаражи се чувао и наш архив. Кутије с играчкама из детињства, старе скије, рамови бицикала, комади намештаја, фотографије, чак и ситнице које су изгубиле употребну вредност али су имале тежину сећања. Свака ствар у том мраку имала је причу. Гаража је била ризница изгубљених времена, материјална биографија једне породице.
И зато, када је дошла нужда да је продамо, то није био само финансијски чин. Била је то ампутација. Део породичног тела одсечен да би се родило ново тело, нови живот. Ипак, бол не нестаје тиме што га оправдаш. Простор у којем си постајао човек, простор у којем си учио како да створиш, сада је нестао. Као да је неко обрисао двориште твоје душе.
Ламент над гаражом није само туга за простором. Није суза за гаражом као некретнином. То је туга за местом где смо постајали људи. Вапај за местима која нам дају смисао, а која капитализам претвара у робу. Гаража је била лабораторија стваралаштва и азил слободе. Била је доказ да простор може бити више од зида и крова – да може бити простор где човек среће себе.
Наша гаража је била олтар свакодневице у којем су бензин и уље били тамјан, а алати иконе. То је туга за простором где су се руке училе смислу, где се мук претварао у облик, где је рад био поезија. И та вредност не може се изразити динарима, иако је на крају сведена на њих.
Филозофија гараже је филозофија опстанка. Она учи да се свака пукотина може закрпити, да се свака крхотина може искористити, да руке имају снагу да продуже живот стварима. И у томе је била скривена поетика: свака поправљена виљушка бицикла била је песма, сваки закуцани ексер – стих. Гаража нас је учила да стварање није привилегија уметника, већ право и потреба сваког човека. Ту можеш да останеш сам са оним што јеси и да уз помоћ алата измириш неко мало парче света.
Сада, када је више нема, питам се: шта губимо када изгубимо овакве просторе? Не губимо само зидове и врата. Губимо места интроспекције, заједништва, стваралаштва. Губимо мала уточишта од буке и репресије. А без тих уточишта, човек постаје само пролазник кроз сопствени живот, без ослонца, без тишине.
Ипак, утеха је у томе што гаража живи даље у нама. У начину на који и данас држим кључ, у навици да не бацам ништа што се може поправити, у веровању да је и човек, као и свака ствар, поправљив. Она је отишла из наших руку, али није из нашег бића. Пренели смо је у сећања, у навике, у гестове, у филозофију живота коју је отац утиснуо у нас.
Зато овај ламент није само жал, већ и завет. Завет да нећемо заборавити шта је гаража била. Да ћемо чувати дух стваралаштва, солидарности и тишине које нам је пружала. И да ћемо, кад год буде могуће, правити нова уточишта – нове гараже, не у бетону, већ у људима и у заједничком раду.
У нашем свету, стиче се и губи у непрестаној смени. Али у тим малим капацитетима опстанка – у гаражама, у клупама на углу, у људима који знају да поправе – лежи једна трајна филозофија: да се живот не мери оним што поседујеш, већ оним што си знао да измислис из оног што имаш. И зато, док иста прича траје – не престајем да у себи чувам слику тог радног стола у гаражи.
Игор Велић, мастер инж. саобраћаја
