Да ли сте можда приметили грб једног од хитова фудбалске Лиге конференције и запитали ко је на њему? Првобитно је требало да буде само “клуб-споменик” и подсетник шта се дешава када народни бунт против тираније достигне одређену тачку, сада из године у годину израста у све значајнији фактор на евросцени.

У чешком затвору Терезину, 28. априла 1918. године, умро је Гаврило Принцип, члан тајне организације „Млада Босна“, чији је атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда на Видовдан 1914. године у Сарајеву послужио Бечу као изговор за војну инвазију на Србију, што је довело до Првог светског рата.

Како пише Моззартспорт, на зиду ћелије у којој је и умро, пре 103 године, Принцип је написао: „Наше ће сјене ходати по Бечу, лутати по двору, плашити господу…“. Четрдесетак година касније храби српски младић добио је историјског сапатника у лигу Евагораса Паликаридеса, грчког песника, побуњеника против британске окупације Кипра 1955. године. Тада 19-годишњак ухапшен је, јер је на магарцу носио митраљез и сандуке с муницијом, што је и признао на суђењу. Осуђен је на смрт вешањем 1957. и био најмлађи побуњеник који је погубљен на Кипру. Његова смрт изазвала је широку контроверзу, будући да се суђење одвијало у нерагуларним условима, краљица Елизабета је одбила да га помилује и тако својој савести придодала још једну жртву.

У знак сећања на страдалог јунака Евагораса Паликаридеса, мештани Пафоса одлучили су да 2000. године фузионишу два клуба из овог места која су већ постојала и оснују нови, чији ће лого заправо бити лик жигосаног песника-револуционара. Нису спортске амбиције биле толико изражене, није се за то у први мах имало финансијских услова, али је онда клуб добио инвеститоре и почео попут бројних других са Рајског острва да доводи стране играче и тренере (Гроф Божовић је овде започео међународну тренерску каријеру, екипу је водио и Радмило Иванчевић, некадашњи помоћник Радомира Антића). Није све до 2017. године Пафос био релевантан фактор ни у кипарском највишем рангу, а онда је добио богате руске власнике и почео да се постепено “без закулисних радњи и канцеларијских интрига” (јер власници знају из којих је побуда клуб настао), пробија до врха лиге и изласка на међународну сцену. Ове јесени је клуб прави хит Лиге конференције (каква год да је то такмичење, европско је) с два тријумфа против Астане и Петрокуб Хинчештија, уз минималан пораз од бундеслигаша Хајденхајма и великим шансама за пролаз у нокаут-фазу трећег по квалитету међунардоног такмичења.

За разлику од АПОЕЛ-а, Омоније, Аполона, АЕК-а и Ариса који долазе из градова попут Никозије, Лимасола и Ларнаке, Пафос је клуб с потпуно другог краја земље, са запада Кипра. Иако је сам град Пафос познат као туристичка дестинација пребогата природним лепотама, град је увек имао турбулентну историју и несвакидашњу мистериозност и то не само због британске окупације и бројних крвопролића током педесетих година прошлог века. Пафос је између осталог познат и по месту “Гробница краљева”, великој некрополи која лежи око два километра северно од луке Пафос. Проглашена је УНЕСКО-вом светском баштином, подземне гробнице, од којих многе датирају из четвртог века пре нове ере, исклесане су од чврстих стена и сматра се да су биле гробнице пафоских аристократа и високих званичника .

Није то све што даје овом месту на фасцинантности, често толико језивој да помислите да је на сву ту природну лепоту паралелно бачен и неки усуд. На Пафосу се 1966. године после поморске несреће насукао брод Едро, који је путовао са заставом Сијера Леонеа, а с посадом сачињеном од Албанаца и Египаћана и товаром препуним гипсаним плочама. Брод никада није уклоњен, јер се сматра да би његово померање изазвало изливање великих количина угљо-водоника, дизела и још неколико материја које би загадиле море, док поједини мештани сматрају да се брод не сме дирати, јер се насукао баш у околини оближње пећине, где је по легенди бродолом доживео и грчки херој Науплије враћајући се кући из Тројанског рата.

А шта рећи о фудбалском клубу. Најпре су постојали АПОП Пафос и Евагорас Пафос, основани 1953. године, а како ниједан од два клуба није имао значајнијих успеха, фузионисали су се 2000. желећи да направе “клуб-споменик” који ће притом бити кадар да игра у највишем рангу. Клуб је у таквом облику постојао 14 година, водили су га као што је горенаведено између осталих Миодраг Гроф Божовић и Радмило Иванчевић, а онда су настали финасијски проблеми и нова Фузија са још једним мањим клубом Куклија (који је заправо припојен Пафосу). Од тог момента (2014. година), настао је Пафос у данашњем облику. Све се променило када је 2017. власник Пафоса постао Роман Дубов, Рус рођен у Мађарској, који је одрастао и богатсво стекао у Енглеској, где је касније био председник Портсмута. Убедио је руског милијардера Срегеја Ломакина да крену фудбалску причу у Пафосу. Клупска структура је промењена, уложена су озбиљна средства у академију и тренинг центар, па је Пафос постао стабилан прволигаш и један од најмодернијих клубова на Кипру.

У прве три сезоне изборен је опстанак без проблема. Тада је дрес Пафоса носио и бразилски дефанзивац Жандер који је баш као жеља Владана Милојевића појачао Црвену звеузду. Тек је у сезони 2021/22 Пафос први пут изборио пласман у плеј-оф део кипарског шампионата, исти резултат је забележио и сезону касније, а онда је претходне освоји први трофеј у клупској историји (Куп Кипра) и изборио играње у квалификацијама за Лигу конференције. Летос је избацио ЦСКА из Софије 1948, Жалгирис и Клуж и тако изборио играње у лигашком делу, а онда је наставио успон савладаши у главној фази такмичења молдавски Петрокуб Хинчешти у гостима и пре два дана казахстанску Астану на домаћем терену. Руски власници из године у годину све више улажу у довођење играча и струке. Прошлог лета је за спортског директора доведен славни Шпанац Гаиска Мендијета, а на тренерску функцију Норвежанин Хенинг Берг (Блекбурн, Легија, Видеотон, Омонија…) . Како није испунио очекивања, на место тренера постављен је некадашњи дугогодишњи помоћник Унаија Емерија Хуан Карлос Карседо. Шпанцу за сада одлично иде и показао је да је кадар да створи симбиозу међу играчима са најразличитијих поднебља која се у неком европском клубу могу срести.

Попут осталих јачих кипарских клубова, и Пафос је легија странаца и на томе им се не може замерити, јер је квалитет и избор домаћих играча прилично оскудан, далеко од задовољавајућег. На голу је Хрват и резервни чувар мреже Ватрених Ивица Ивушић, а међу познатијим именима су и Холанђанин Дерик Лукасен (некадашњи играч АЗ Алкмара, ПСВ-а, берлинске Херте и Андерлехта и старији брат садашњег играча Ајакса Брајана Бробија), затим некадашња нада шведског фудбала Муамер Танковић (био у Фуламу, АЗ Алкмару, атинском АЕК-у), везиста Иван Шуњић (бивши играч забребачког Динама, Бирмингема и Херте), Португалац Домингош Кина (измењао све клубове фамиље Поцо: Гранада, Вотфорд, Удинезе) и Бразилац Жажа, ког се љубитељи српског фудбала можда сећају као једног од чланова екипе која је поражена од Орлића Вељка Пауновића у финалу Светског првенства за играче до 20 година 2015. године.

Оно што даје додатну ноту симпатичности кипарском клубу јесте домаћински приступ пословању, који када су руски власници у питању често уме да резултира финансијским крахом. Ипак, речи власникаРомана Дубова дају наду да се то у случају Пафоса неће догодити.

“Ми ћемо сваке године бити само бољи. Ми никада нећемо учестовати у закулисним радњама и канцеларијским интригама, ма колико то чудно звучало за Кипар. Знамо из којих је побуда клуб настао. Никада нећемо урадити ништа што ће укаљати дух и част Евагораса Паликаридеса. Сада имамо тренерски штаб, који је најквалитетнији у историји клуба, верујемо им максимално. Резултати су после шест година почели да долазе и долазиће још више, никаква сплеткарења нисмо радили како бисмо дошли до њих и на то смо највише поносни” истиче руски власник.

Ако је све што Роман Дубов тврди истинито, Пафос има сав легитимитет да буде можда и најлепша бајка “алтернативног” фудбала ове европске јесени, херој тог такмичења које је често подругљиво уместо Лига конференције називано разним именима која укључују реч куп и онда имена или одређених кондиторских производа или фолк певача и певачица, али оно какво год да је доноси радост играња међународног фудбала за многе мале клубове, па тако и за Пафос. Како би се иначе шире прочуло за кипарског Гаврила Принципа и за речи „Знам да ћете ме осудити на смрт, али шта год да сам урадио, урадио сам као Кипранин који жели своју слободу”. Можда једног дана лого Пафоса и лик Евагораса Паликаридеса са таквим системским планирањем буде и “плашило господо”, то јест европску фудбалску аристократију, баш као сенке српских бораца по бечким дворима.

ТЕКСТ: Моззартспорт

ФОТО: Твитер/ФК Пафос