Са Европом је завршено.
Последње изјаве америчких, руских и европских званичника као и догађаји који се одвијају пред нашим очима отворено шаљу баш такву поруку.
Први заменик сталног представника Русије при УН Дмитриј Пољански рекао је да је Европа изгубила кључну улогу у решавању украјинског сукоба и додао да је сада улога Европе да “стоји у ћошку и гледа”.
“Европа је изгубила своју централну улогу оштетивши своју економију, одбацивши јефтине руске енергетске ресурсе и ограничивши свој политички утицај насупрот ономе што раде САД”, навео је Пољански.
Пуно оштрији и у свом стилу био је Димитриј Медведев са описом снаге и важности европског политичког блока.
“Фригидна уседела Европа је полудела од љубоморе и беса. Није упозорена на разговор Путин–Трамп нити консултована о његовом садржају или каснијим изјавама. То показује њену праву улогу у свету и њеној шанси да ухвати мужа”, написао је Медведев на Иксу.
Како је додао, “то није ништа што је изненађујуће, јер је њено време прошло”.
“Слаба је, ружна и бескорисна”, закључио је Медведев.
Речи није штедео ни Виктор Орбан па је објаснио да је Европа на силазној путањи. Некада је Европа била највећа економија на свету а сада је тек трећа, будућност није у Европи већ у регионима који се убрзано развијају, укључујући Блисти исток, централну Аију и Кину, навео је Орбан.
Шеф Пентагона Пит Хегсет најавио је нову фазу у сфери безбедносних односа између Вашингтона и Брисела. Европа ће морати да преузме да брине о себи док ће САД стратешки да се оријентишу на Кину. У тој релацији поставља се чак и питање опстанка и будућег устројства Нато пакта.
“САД неће више трпети неуравнотежен однос који подстиче зависност. Од сада ће наш приоритет бити да Европа преузме одговорност за сопствену безбедност”, изјавио је шеф Пентагона.
“Приоритет САД је одвраћање Кине од рата на Пафику” и на то морају да се преусмере ограничени ресурси Вашингтона, додао је Хегсет.
Званичници САД даље најављују и да ће Европа морати да поднесе највећи терет будућег наоружавања и издржавања Украјине.
Са друге стране европски (ЕУ) званичници негодују, инсистирају да трајни мир у Украјини није могућ без уважавања политичког субјекта Европске уније и траже своје место за столом. Место за столом мора да се заслужи, поручио је поново Орбан, подсећајући још једном европске званичнике на присуство другачијег мишљења међу политичким лидерима појединих земаља чланица али и на реално стање сопствене снаге и (не)моћи.
Проблем Европске уније и њене тежине у размерама међународних односа великих сила лежи управо у самом корену њеног настанка. Уместо стварања нације која ће после створити механизам државе унитарног, федералног или конфедералног уређења у пројекту стварања Европске заједнице пошло се обрнутим редоследом. Уместо нације створена је једна мултилатерална међународна организација са својим правилима, процедурама и административним апаратом.
Деценије касније ће показати да Европска унија као наследник тадашње организације за угаљ и челик није ништа више него управо то, једна крута организација, бирократски апарат, административни колектив са гомилом процедура, правила, чиновника и заједничким тржишним и визним режимом као врхунцем свог дугог интеграционог процеса.
Уместо од политичког које је надређено економском кренуло се управо супротно. Уместо нације створено је тржиште. Уместо националног интереса створени су економски трговачки интереси. Уместо културе и истинског осећаја припадности створена је имагинација неког назови европског идентитета.
Не постојање јединствене европске нације онемогућава даље формулисање јединственог европског националног интереса, стварање државе односно државе империје као и јединствене оружане силе и даље вршење функције одбране и пројектовања моћи, као и освајање и одбрана простора.
Другачије није ни могло ако узмемо да је архитекта новог (квази)интеграционог европског процеса био у Вашингтону. Не треба подстицати конкуренцију а савезници су добри само ако су безопасни и до краја послушни. Европа је данас само један географски простор на коме се налази десетине различитих народа, вероисповести култура и националних идентитета. Лепа је за обилазак, сликање, успомене и историјске уџбенике. Она као таква не представља озбиљан и јединствени политички ентитет.
Уместо тога, са друге стране историјска пракса нас учи да су сви велики државни пројекти који обухватају огроман географски простор а који ће касније прерасти у ефикасне државе империје кренули од изградње јединствене (над)нације као и државног механизма који ће читаву популацију различитих народа, раса и вероисповести на великом географском простору да обухвати и интегрише. Примери САД, Русије, Кине данас, али и империјалне Француске и Велике Британије у претходном периоду ово несумњиво доказују.
Не постојање нације онемогућава људима на ширем географском простору да се у својим мислима и перцепцији света повежу на једном знатно ближем и више сродном нивоу и да се сматрају сународницима и члановима истог националног колектива. Одсуство јединствене нације или наднације на географском подручју Европе чини немогућим и даље формулисање јединственог националног интереса односно интереса који би потпуно обухватио целокупну популацију на тлу Европе или бар онога што се данас зове Европска унија.
Уколико нема јединствене нације не може бити речи ни о спремности на жртву људи који би ту нацију потенцијално чинили зарад ма којих циљева. Велики број различитих посебних народа на европском тлу данас не могу се поистоветити једни са другима и развити осећај солидарности као што то могу урадити различити народи који се налазе у оквиру компактних интегралних процеса претходно поменутих држава империја.
То даље чини немогућим стварање државе од стране истих тих људи који на датом подручју живе. Немање државе онемогућава и даље стварање државног апарата а пре свега јединствену оружану силу са централном војном командом.
Упркос свему ономе што су покушали да нам наметну кроз своје смишљене и са умишљајем пласиране наративе, европске колонијалне силе су у прошлости откривале и освајале нова подручја помоћу бруталне оружане силе а не правилима и културом. Велики технолошки напредак и војна моћ, као и намера да се та моћ стално употребљава, били су доминантни чинилац у ширењу поседа европских империја у периоду колонијалне експанзије али и на терену европског континента међу европским народима.
Услед ових предности европске државе су наметнуле своје присуство домородачким народима на страним неевропским поседима као и другим мањим европским народима на подручју данашње Европе. Утицај и могућност економске и сваке друге експлатације који су наметнули је остао и дуго након што су оне физички напустиле окупирана подручја. Све то су постигле помоћу голе оружане силе а култура, дипломатија и правни поредак су само били њена продужена рука. Нема такве моћи као тврде моћи. Гвожђе и крв а не институције.
Тако су некада европске силе могле са слабијима од себе. Међутим, у судару са истинским великим силама које обликују живот на планети какав познајемо данас Европа је један геополитички патуљак. Простор над којим ефективно управља је мали у поређењу са огромним пространствима САД, Кине и Русије. Неодостатак јединствене оружане силе и националне свести чини немогућим даљу пројекцију моћи, као и освајање и одбрану простора.
Велики географски простор омогућава ономе који њиме управља да користи његове ресурсе који су по теорији вероватноће више концентрисани на датом подручју него на неком мањем, ту леже и веће шансе за економски развој. Ширина географског простора даје и веће стратешке могућности за одбрану и имплементацију политике суверенитета и слободе. Трампове најаве за Гренланд, Канаду и друге просторе само симболички потврђују све ово. У Европи нема сировина и енергената у поређењу са Истоком Евроазије али и САД. Минерална богатства у Украјини ће бити ван њеног домашаја и припашће Русији и у мањем делу можда Вашингтону.
Са друге стране Европа не може више по сопственом нахођењу ни да намеће правила игре територијама које је претходно вековима експлоатисала и држала под контролом. Свет се променио а некадашње земље под колонијалном управом данас су тежак плен са огромним популацијама и на већем степену развоја али и стања свести. Глад Европе за природним богатствима и ресурсима је велика а она нема начина ни механизама да је утоли.
Европа се данас налази у положају сличном из периода Другог светског рата. Са једне стране Русија и њена ратна операција у Украјини као одговор на све потезе који је претходно повлачио западни политички фактор, са друге стране Сједињене Америчке Државе који наводе да сав будући терет помоћи Украјини у рату треба да поднесе управо Европа, уз то САД отворено прете и царинским ратом својим подређеним савезницима у Бриселу.
У најављеним преговорима о Украјини и расподели нових интересних сфера у свету не само да се као учесник не спомиње Украјина него ни Европа. Европски званичници негодују али два геополитичка џина за то не хају. Европа једноставно нема шта да понуди у релацијама истинске међународне моћи и утицаја. Догађаји све више подсећају на тешка времена из којих је након рата и разарања Европа изашла поробљена са исцртаним блоковима и окупационим зонама. Стил је другачији али се правац деловања подудара. Историја се не понавља али се римује.
Описујући свој подређени положај на Јалти између двеју највећих геополитичких сила тог доба, Винстон Черчил је рекао како се затекао између руског медведа са раширеним шапама и америчког бизона, а између њих је седео мали јадни енглески магарац који је једини знао прави пут кући, тако је бар веровао британски ратни премијер.
Европска унија данас је у сличној ситуацији, између две велике силе. Метафора са магарцем је сасвим на месту јер она тегли и носи, она има газду, симпатична је и безопасна, не диже своју главу, људи јој се смешкају и хоће да се сликају са њом онако туристички. Али она не зна прави пут кући, нема ни великог лидера ни одлучност за ратна времена, а изгледа да није ни за столом. А ко није за столом он је на столу.
Никола Ћосовић, дипломирани правник
