Србија је на ободима ЕУ. Хтели да нас у своје редове приме или не, желели ми у ту унију да уђемо или се томе опирали, наше тензије могу да се прелију и у „уједињено“ европско окружење. Ако не због нечега другог, из тог разлога је на први поглед зачуђујуће да Брисел мирно посматра агонију у којој се налазимо.

Вучићев режим је средњорочно готов. Не може да се одржи, али још неко време може да се копрца и мрцвари Србију. Економски и у сваком другом погледу – у том контексту – бурна таласања која се код нас одвијају од краја 2024. године, додатно девастирају земљу. СНС режим је и без тога водио умногоме погрешну економску политику, пљачкао и задуживао земљу, али су се одређени привредни процеси неко време одвијали колико-толико продуктивно. Питање је било и раније колико су одрживи и шта када нам цех за оно што Вучић ради у пуном обиму стигне, али све је преко ноћи постало много горе: оно што се сада дешава рачун чини већим а његово брзо приспеће извеснијим.

Када актуелна картел власт падне, они који преузму национално кормило добиће презадужену државу са закоченим економским токовима. С друге стране народна очекивања биће огромна. Политичко ослобођење многи ће лакомислено схватити као моментални долазак бољих економских времена. Но, привредна и финансијска реалност не иде томе у прилог. Велике шансе су да када пукне наш предувани балон, бар неко време буде осетно горе. Опет, напаћени људи за смирено суочавање са суморном стварношћу – после кулминације наде да ћемо се преко ноћи препородити, до чега долази када пада омражена власт – по правилу немају капацитет.

Тако ће се Србија – ако нови естаблишмент не буде одлучно деловао – после Вучића наћи у новој, још експлозивнијој ситуацији. Претиће нам социјално-економски хаос. Брисел то не може да не види али уместо да продубљивање кризе спречи благовременом подршком демократизацији Србије, поставља се наизглед ирационално. Суштински и даље подржава режим који је истрошен. Тако генерише нашу а можда и ширу невољу. Обично то тумачимо тиме да је Вучић ЕУ моћницима дао оно што хоће: Косово, могућност за експлоатацију литијума, оружје са Украјину. Али заборављамо да они који доносе одлуке од Берлина до Брисела, добро знају да у политици не постоји јуче. Било па прошло. Алек без Косова им је много тога одрадио те обећао, али је истрошен па је сулудо рескирати буру на маргинама ЕУ да би му се помогло због старих (не)дела.

ФОТО: Инстаграм

Брисел види да Вучић не може на иоле дужи рок да опстане и плаћа му рекет, али ипак се понаша као да је пред њим будућност. Зашто? Одговор је прост: упустили су се у опасну комбинаторику. Циљ им је да Србија буде у што већим проблемима. Да после рушења диктатуре они који на неко време дођу на политички врх – чак ако и нису сто посто изабраници НАТО средишта утицаја – помисле да су готови ако не појуре у Брисел као да је у питању Мека. А тамо ће – рачунајући да је народ истрошен а нова власт без храбрости и визије за контрирање ЕУ – економску помоћ за минимално крпљење нашег брода наплатити дефинитивним косовским признањем. Уверени су да не рескирају јер на основу квислиншког понашања СНС власти изводе, уверен сам, погрешан закључак да је Србима већ сломљена национална кичма па ће се савити до земље када се очекивање да ће бити боље судари са страхом да ће стање постати очајно.

Намера евроатлантских окупатора је да после Вучића лако и брзо добију и оно што он није имао времена и снаге да им испоручи. Што је могао он је нама на штету урадио, али то иностраним моћницима није доста. Хоће све! Косово у УН а са правом амбасадом у Београду, уништење Републике Српске, скраћену Србију у НАТО. Тога сви ми, а поготово они који се боре за власт а нису окорели издајници, морамо да будемо свесни. Као и да је време да се ментално припремимо да на уцене одговоримо брзим кретањем у другом праву од онога који нам окупатори намећу.

Драгомир Анђелковић ФОТО: КТВ

Ако после пада Вучића мислимо да можемо да тек тако балансирамо, и да нам неко помогне да преживимо, озбиљно грешимо. Можда на крају – у договору са силама које су спремне да уваже нашу целовитост – поново и дођемо на ту позицију (искрено а не позерски као што је то сада случај), али пре тога морамо да покажемо спремност да се радикално дистанцирамо од тзв. колективног Запада који ради против наших интереса, те да ударимо тамо где га боли. Пут ка спасу нам је поплочан одважношћу.

Можемо да опстанемо као суверена нација, али само ако будемо спремни да се боримо и преузмемо ризик. Без тога, ишчекивањем бриселске милости, само ћемо себи ископати гроб. Јер, да закључимо ову причу кратким обнављањем „градива“: ЕУ жели да се наша криза продужи све до тачке док пад садашње власти не буде скопчан са економским колапсом Србије; Брисел се нада да ћемо тада морати да тотално капитулирамо како би нам помогао. Томе ћемо бити кадар да се одупремо под условом да активно схватимо једну ствар: нас ће уважити само ако покажемо да можемо да направимо велике регионалне проблеме те да активно градимо антизападна савезништва. Ако будемо имали храброст да се поставимо да је јасно да смо на то спремни, врло је вероватно да ће нам онда убрзано (иако нерадо) пружити руку те ћемо доћи у прилику да своју спољну политику стварно утемељимо на доктрини четири стуба – или, другачије, идеји геополитичког балансирања – и на тим основама градимо бољу економску и националну будућност.

Паметном доста, уз наду да су то, али и национално добронамерни, они који на крилима студентског покрета претендују да поведу ову земљу после одлазећег диктатора! Ако нису такви, онда су нам непријатељи колико и он. А на восталој Србији је да настави да се бори за слободу!

Драгомир Анђелковић