Они као хоће да нас приме а ми се као правимо да имамо шансе да уђемо. Е тако би укратко изгледао опис међусобних односа у оквиру процеса интеграција Србије у ЕУ.
Између ЕУ и Србије влада однос организованог и договореног лагања. Овакво стање траје већ дуго, можда и од самог почетка ЕУ интеграција, а обе стране ћуте и настављају даље са договореном представом. Свако игра своју улогу.
Сам процес ЕУ интеграција за Србију је мртво слово на папиру. У ком стадијуму се читав процес налази више нико ни не зна, осим да стоји у месту. Бирократски термини се смењују као на траци и као да треба да дају неки лажни сиглан да је у току неки нови замах проширења. Поглавља, кластери, мапе пута, процеси разноразни са именима градова у којима су се одржавали дипломатски састанци, и тако редом.
Само помињање неких нових момената са новим шансама и новим бодрењима држава кандидата у интеграционом процесу говори да нешто дебело не ваља јер да је све у реду са самим процесом придруживања од почетка не би се причало стално о неким новим оквирима, таласима, прозорима и шансама за приступање ЕУ организацији.
Када је реч о самом чланству неке државе у ЕУ имамо две врсте услова. Први су чисто политички, други се тичу функционисања Уније као организације и усклађивања са њеним механизмима политичког, правног и економског система.
Да одмах неке ствари разјаснимо. Први имају предност и они су кључни. Политици је све подређено па и критеријуми испуњавања стандарда из области правосуђа, медија, пољопривреде, пореске политике, саобраћаја или заштите животне средине.
Политички услови диктирају суштину и крајњи циљ ЕУ интеграционог процеса, док услови везани за испуњење стандарда служе да се држава кандидат што је више могуће уклопи у систем у који треба да уђе, а што је нарочито важно са аспекта привредних односа, капитала, транспорта и квалитетније експлатације ресурса у целокупном систему са новом државом чланицом.
На самом путу интеграција потенцијалне државе чланице могуће је правити компромисе са стандардима а све као последица бескомпромисног усклађивања са политиком. Међутим, могуће је и учинити их тежим за испуњење и пооштрити, опет уколико политика тако налаже. Политика одлучује шта, стандарди ће одлучити како. Стандарди имају сопствена правила али немају сопствену логику, да се мало дотакнемо теорија о рату. У овом случају стандарди ЕУ интеграција су средство за остваривање политичких циљева ЕУ, односно држава чланица и западног политичког фактора.
Који се дакле главни политички услови стављају пред Србију данас? Признавање Косова и Метохије као независне државе у оном обиму и на начин који земље чланице ЕУ сматрају за довољне. Уз то имамо и захтеве за увођење санкција Руској Федерацији које подразумевају потпун и трајан прекид политичких и економских односа са нама пријатељском земљом. Оба услова су готово немогућа и значе стављање омче око врата нашој земљи.
Некада се процес договореног лагања одигравао и кроз причу односно ћутање о питању КиМ и утицаја које ће оно имати на сам процес интеграција. Данас смо напредовали, или назадовали, више нико из Брисела ни не крије своје намере и јавно поручују да се Косово и Метохија мора признати као независна држава. Уз то смо у оквиру геополитичких заоштравања и невиђеног рата који се води у Украјини добили и захтеве за увођење непријатељских санкција према нама пријатељској земљи.
Са једне стране признавање нелегалне сецесије дела сопствене територије уз све негативне последице које таква једна одлука може да створи у будућности за народ и државу. Са друге стране, у очима западних центара моћи можда и још значајнији уступак, а то је потпун прекид сарадње са Руском Федерацијом. Јер на КиМ су нам руке везане, док се увођењу санкција Русији још опиремо и фактички радимо по свом у тесном простору за маневар који нам је као држави дат. Овде се не завршава прича са Русијом будући да бу прекид свих економских и политичких активности морало да прати и прихватање целокупног западног наратива о Русији и украјинском рату и његово спуштање међу народ путем медијског и административног апарата. Јако важна ствар у стратешкој борби западних земаља за окупацију свести у Срба.
Ако је испуњење ових услова већ немогуће по Србију, зашто српско државно руководство само не одустане од даљих преговора о чланству или званично затражи неку нову форму сарадње са ЕУ као организацијом?
Будући да је економска интеграција између Србије и земаља ЕУ и њених институција на изузетно високом нивоу овако нешто се намеће као сасвим рационална алтернатива. Економска и политичка присутност и доминација ЕУ и западног капитала у земљи, политичка разликовања на одређеним питањима, Србија да не љуља регионални брод и сопствену позицију око ствари за које је заинтересована. ЕУ остаје као доминантан економски и политички фактор у земљи, Србија је послушна и кооперативна, нема наставка фарсе око интеграција у које већ одавно нико не верује и постаје чак непријатно и једнима и другима. Вук сит а овце на броју.
Ствари ипак нису тако једноставне. Политичко руководство Србије, иако свесно да од досадашњег односа ЕУ интеграција суштински нема ништа, не сме јавно да предложи другачији вид партнерства и сарадње, нити да раскине постојећи, јер би то представљало јавно одрицање од досадашњег модела односа и својеврстан политички шамар Европској унији и западном блоку. У садашњим међународним околностима, то није нешто преко чега би земље колективног запада прешле тек тако, а наше државно руководство не жели да види потенцијалне последице.
Имајући у виду да је Србија окружена земљама НАТО пакта, уз непријатељско и агресивно расположење политичких елита неких суседних држава и народа, као и економски део целокупне једначине, лепеза могућих одговора је прилично широка. Не треба сумњати да би ударци западних чинилаца били снажни и без обзира. Ако неко сумња нека погледа шта се управо дешава у Грузији, или нека се присети деведесетих година.
Са друге стране ЕУ и најмоћније земље чланице не желе да се прекину садашњи модел интеграција са Србијом јер тиме пуно губе а скоро ништа не добијају. Сам процес интеграција омогућава стално испостављање нових политичких, економских и других услова према Србији а који задиру дубоко у унутрашњу и спољну политику земље и њене националне интересе, а који су опет супротстављени геополитичким интересима западних земаља. Кроз сам процес се истовремено цементира положај земље у сфери западног утицаја и то како у очима домаћег становништа тако и на међународном плану. Све ово је и те како корисно и учинковито са аспекта западних земаља и њихових интереса.
Кроз интеграциони процес са Србијом ЕУ задржава и могућност сталног и активног утицаја на унутрашње политичке прилике и односе између политичких снага у земљи. Ту је увек опција злоупотребе фамозних стандарда кроз произвољно тумачење њихових испуњености и оптуживање садашње или неке будуће власти у Србији да је она директан кривац за лоше стање и да је баш то оно што кочи ЕУ пут који је на дохват руке. Тиме се директно покушава помоћи другим политичким опцијама, конкретно прозападној опозицији, које западни чиниоци подржавају а са којима имају знатно више заједничког језика.
Европска унија све ово не ради само са Србијом. Земље западног политичког блока користе ЕУ интеграциони процес за постизање својих геополитичких циљева и утицај на унутрашњу политичку ситуацију земаља кандидата. Овакво понашање не треба да чуди.
Неколико месеци након почетка рата у Украјини ЕУ је Украјини и Молдавији доделила статусе кандидата за чланство. Две године касније отворила је почетак преговора са обе земље иако ту нема ни говора о испуњавању стандарда а на територији тих земаља се налазе оружане снаге Руске Федерације. У Украјини букти рат, у Молдавији га можда буде. Све то како би се послала порука Москви да ЕУ признаје територијалну целовитост ових земаља, а нарочито Украјине. Ништа друго него подизање улога у одмеравању снага са Русијом. Путин није превише забринут. Европски комесари? Колико дивизија они имају?
У игри договореног лагања постоји и трећи субјект а то је српски народ. Поучен трауматичним искуствима из деведесетих година, као и рушилачким и агресивним понашањем земаља колективног запада широм земаљске кугле, он оправдано страхује од отворене конфронтација па чак и неугодности у односима са западним земљама. Нигде ти односи нису видљивији и ближи него у процесу ЕУ интеграција.
Сетимо се само парламентарних избора из 2008.године, који су се одржали у апсолутно ванредним околностима једнострано проглашене сецесије Косова и Метохије. У готово референдумској атмосфери победник избора била је тзв. проевропска коалиција окупљена око Бориса Тадића и Демократске странке. Слоган је био ,, За европску Србију” уз пратеће поруке ,,И Косово и Европа”. Колико је слоган актуелан толико година касније видимо сами. Народ је тада окренуо леђа званичној Коштуничиној понуди о напуштању ЕУ интеграција и концепту политичке неутралности. У исто време велика и јака Српска радикална странке је у центар своје кампање ставила животна и економска питања, уз велики труд да се представи као странка коју ће и земље ЕУ прихватити уколико се нађе у позицији да формира власт. Напосредно након завршетка избора дошло је и до раскола у СРС и стварање СНС од стране Томислава Николића и Александра Вучића. Тиква је и формално пукла баш око давања подршке за Споразум о стабилизацији и придруживању са ЕУ који је тада био спреман за потписивање.
Исто тако и данас, када би званично наше државно руководство формално прогласило прекид ЕУ интеграције или на своју руку заоштрило политичке односе, суочило би се са великим одливом подршке међу народом, не зато што највећи део народа сматра да је реално да уђемо у ту организацију, или због симпатија према њој, већ услед страха од одмазде земаља колективног запада. Свака лоша комуникација на тој линији са западним земљама може да створи проблем унутар српског бирачког тела за највећу владајућу странку.
Истраживања јавног мњења показују расположење и емоције али гласање на изборима показује разум и забринутост. Оно што народ можда не зна ни сам себи да објасни на дубинском интелектуалном нивоу изгледа да осећа макар на инстиктивном, у страху су велике очи.
До промене форме или раскида односа између ЕУ и Србије може доћи само на иницијативу моћнијег политичког субјекта. То се неће десити ни сада а ни у блиској будућности.
Перцепција о нечијој моћи јесте моћ сама по себи. Земље западног света ће и даље држати причу о чланству у ЕУ као нечему што је активно, живо и реално а све као доказ трајног опредељења наше земље да буде у оквиру западног политичког блока. Србија са друге стране прихвата наметнуту игру и наставља да купује време и мир у све турбулентнијем и опаснијем геополитичком окружењу у којем се налази.
У овом организованом и договореном процесу међусобног лагања обе стране учествују из својих мотива. ЕУ зато што хоће, Србија зато што мора. Ништа необично у међународним односима. Ни лагање ни морање.
Фарса у виду ЕУ интеграција и шанси Србије за чланство ће трајати још, пре свега као једна пи ар маркетиншка геополитичка форма која мора да постоји док суштински од самог процеса интеграција Србије у ЕУ нема ништа. Тренутна геополитичка дешавања и постављање немогућих политичких услова према Србији неће донети отворене пресеке на тој вези.
Никола Ћосовић, дипломирани правник
