“Експертска влада”, студенти и ЕУ

Како грађани наше земље коментаришу то што је председник Србије (са узурпаторским склоностима) мандат за састав нове владе дао Ђуру Мацуту? Између осталог кажу: „Вучићу теби треба лекар, а не Србији доктор на месту премијера; побркао си лончиће“. При томе, очито, мисле на психијатра а не на ендокринолога!

Политички аутистично, као да не схвата да ствари не може да врати на претходно стање, Алек без Косова наставља по старом. Једнострано натура оно што му одговара. Резултат тога само може да буде продужетак друштвено-политичке агоније. После додатне штете коју ће ова наша већ напаћена земља претрпети услед тврдоглавости носиоца режима, он ће са опозицијом, студентима и професорима – вероватно уз посредовање неких страних фактора – морати да потражи компромис који води ка обнови какве-такве демократије.

Вучић својим тврдоглавим потезима неће добити ништа друго осим мало (непродуктивног) времена. Али исто тако стоје ствари и са Прогласом, делом опозиционих партија и неким (мањинским) студентским центрима одлучивања који их горљиво подржавају. Они и даље, као да не схватају шта се око њих дешава, из петних жила урлају: „Хоћемо владу националног поверења“ или, у другој варијантни, „експертску владу“.

Можда и њима треба психијатар ако не разумеју колико је то ирационално. Ако Вучић гура по своме не обазирући се на негодовање великог дела народа, шта значи одржати округли сто или нешто томе слично, те ту по ко зна који пут тражити свој модел прелазне владе? Ништа! Играле се мало „делије“ на сред конференцијске сале, па онда куд који, мили моји.

Нема сумње да је Пленум студената Филозофском факултета у Београду у праву када истиче да иза поменутих прича о експертској влади прикривено стоје интереси неких фактора које „желе да злоупотребе студентски покрет у страначке сврхе“. Али није ни то најгоре. Да не улазим по стоти пут у то каква нам је опозиција, највеће зло је власт. Она води земљу у суноврат. Ови што желе да је замене из редова парламентарних странака, за сада могу само да свирају у дипле, па их не треба ни стављати у исти ранг са Вучићем. Ако његов узурпаторски поредак пукне, лопта власти ће почети да се котрља улицама, па ћемо видети шта ће бити у наставку. Сада је најбитније да њу одузмемо СНС картелу.

Да је формирање некакве експертске владе реалан пут ка смиривању страсти, одузимању дела моћи СНС олигархији и стварању услова за поштеније изборе – макар је предлагали они од којих добијам оспице – лично бих је подржао. Политика је вештина могућег. Али ствар је у томе што нам се ништа могуће не нуди. Проглас и опозиција кукају да им Вучић да оно што је већ јасно да он неће да подели са њима. То раде или што не схватају шта је лепим речима и сузама могуће постићи а шта није, те им је потребна помоћ већ поменутог доктора, или стога што су једнако саможиви као и Вучић, па користе прилику да се промовишу, макар добро знали да заговарају бесмислице од којих неће бити ништа.

Разуме се да је последње случај. Нама, отуда, не требају предлози које Вучић олако може да третира, како то наш народ каже, као „смрдљив сир“, већ да га натерамо да почне да се понаша разумно. Потребно је покренути нови талас великих акција, које ће довести до онога што ће га заболети. То могу само студенти. Њима, без обзира на то што се део њих повезао са ЕУ лобистичким НВО које су у функцији „обојене еволуције“ (погледати у вези са тим мој претходни текст), грађани и даље верују. Већина студената је остала на аутентичној национално-демократској линији.

Из тог разлога сврсисходно је да баш они што пре иницијално Вучића прогласе за диктатора и затраже његову оставку (а онда да се томе придруже други релевантни чиниоци). Онда је у наредном кораку важно покренути перманентне демонстрације (уз подизање шатора у којима би део студената и грађана стално боравио) испред представништва ЕУ у Београду те амбасада Француске и Немачке. Те силе, односно њихова унија, подржавају српског диктатора и помажу му да се извуче из понора у који је упао. Без њих је готов!

То раде јер Французи од њега извлаче огроман рекет на основу компромитујућег материјала којим располажу, а односи се на везе браће Вучић са мафијом (Случај „Оскар“). Због тога Србија од њих купује прескупе, нама непотребне, вишенаменске борбене авионе Рафал (скупље од ЕКСПА у ужем смислу), те се определила за француски модел метроа. Ту је и низ других послова од којих се новац слива у Париз.

Да пређемо на Немце. Без обзира на половичне политичке промене у Берлину (демохришћанско преузимање кормила од социјалдемократа који ће ипак остати у владајућој коалицији као млађи брат), он је и даље непромењено заинтересован за извођење биолошког експеримента у Србији. Истрајава у отварању рудника литијума код нас, не зато што њега ЕУ нема много више него наша земља, већ стога што га још нико није експлоатисао у релативно насељеним зонама са рекама и подземним водама. Ако у Србији, којим случајем, не буде изазвана еколошка катастрофа, онда ће Немци и Чеси ући у такве рударске полове. У противном, ми ћемо постати изоловани резерват литијумских наказа!

На речено треба надовезати и то што су бриселски евроатлантисти заинтересовани за преузимање наше војне индустрије, масовно ангажовање српских најамнија у Украјини или на некој другој геополитички неуралгичној тачки, те за смештај криминалу склоних или макар непродуктивних миграната из Африке и Азије, које ће ускоро морати да депортују из ЕУ а није могуће вратити их кући. Зато, али из класичних војнополитичких разлога сада када су преузели НАТО бакљу, треба им што потпунија контрола нашег простора па настављају да играју на бескрупулозног али за мрачне радње способног Вучића.

Срећом, политичари су једно, а грађани ЕУ држава друго. Они и даље живе у илузији да је Брисел расадник демократских вредности, а он макар делимично реагује на њихове захтеве. То морамо да искористимо. Зато нам требају две јасне ствари: 1) аргументовано проглашавање Вучића за диктатора од стране пленума, народних зборова, опозиционих партија, невладиног сектора; и 2) покретање великих акција притиска на ЕУ, да са њим обустави сарадњу или пак да на њега изврши ефикасан притисак (довољна је за то озбиљна претња личним санкцијама и замрзавањем капитала који није тешко наћи) да пристане на демократизацију земље.

Све друго је пуцањ у празно. Тек затим има смисла причати о експертском или неком другом виду привремене владе. Пре тога ишта налик томе представља саможиви лов у мутном! Тај пут већ наших врлих опозиционих политичара и њихових „експертских“ савезника – који сада уз помоћ блиских медија покушавају да отворе сезону лова на оне студенте који неће да им служе – а не само опскурног Вучићевог режима. Њега треба болно притискати са циљем системских промена, а не молити да пристане на поделу власти и плена!

Драгомир Анђелковић