Имамо господо школски пример како се од планетарне славе и „највећег Србина у историји“ за трен ока постаје – издајник број један.
Годинама су нас убеђивали да је Новак не само спортски геније, већ и национални месија, оличење „србовања“ у најширем смислу те речи.
А он? Па, Новак је само паметно ћутао и климнуо главом – јер, признаћете, згодно је кад вас шест милиона људи воли, маше заставицама и виче „Ноле, Србине!“ Зар не?
Али, бајка има рок трајања.
У тренутку кад је Новак само малкице помислио да каже нешто људско – „подржавам студенте“ – цела илузија се распала. Преко ноћи, из „Нола-национале“ претворио се у „издајника“.
Медијски топови су се отворили, режимски ботови кренули да га гризу, а човек који је до јуче био идол постао је „ђубре које је издало Србију“.
И шта сад?
Срђан тата, вечити трубач „највећег Србина икада рођеног“, утихнуо је. Новак, одједном, престао је да се буса у срце и да „србује“ где стигне.
Јер схватио је – љубав у Србији траје тачно онолико колико траје ваша послушност. Једном кад се усудите да будете човек, а не поданик, постајете персона нон грата.
Порука је јасна као дан: издати своје порекло и ђедовину не вреди ништа.
Можете ви викати да сте „највећи Србин“, али чим се режиму не свидите – пакујте кофере.
То су Ђоковићи и урадили, склонили се са сцене да би бар њихова деца могла нормално да живе.
Наравоученије овог случаја гласи:
У Србији не помаже ни да будете „њихови“, ни да будете своји. Јер све док дишете и живите на властити начин, ризикујете да вам сутра залепе етикету издајника.
Случај Ђоковић остаје – фарса пар еxцелленце.
Текст: Милутин Л. Церовић (Извор: актуелно_ме)
