Прошло је готово годину дана одкако је Више јавно тужилаштво у Београду најавило подизање оптужнице против Милана Радоичића и његове групе због инцидента у Бањској.
Сама најава је била изнуђена оптужницом коју је за исти догађај подигло тужилаштво у Приштини, након које је речено како ће Србија своју оптужницу подићи почетком 2025. године.
Подсећања ради, Милан Радоичић и његова група сумњиче се да су 24. септембра 2023. године у Бањској – као организована група учествовали у оружаном окршају са косовском полицијом током којег је више људи изгубило животе, изазвали до тада невиђени међународни и безбедносни инцидент након којег су – под до данас неразјашњеним околностима – прешли назад у централну Србију.
Важно је уз то подсетити да ни до данашњег дана тужилаштво г. Стефановића није успело да идентификује лица која су била чланови ове групе, није успело да утврди на који начин је та група дошла у посед оружја које је коришћено током тог окршаја, као што није успело ни да сазна на који начин је та група то оружје успела да пребаци из Србије на тероторију Косова кроз копнену зону безбедности.
Група, наизглед, није имала План (макар не неки који је успела да спроведе) али је имала – Подршку. Истрага је требало да утврди „чију“ и „какву“ и на који начин је то било повезано са циљевима те групе који су и даље непознати.
Данас је белодано јасно како Више јавно тужилаштво у Београду ништа од тога није досад било у стању да утврди.
Међутим, неповерење које је у вези са тим постојало у међународној заједници – а које се јасно очитава и у резолуцији Европског парламента о том питању – у потпуности је потврђено као оправдано и утемељено.
Приликом ранијих разматрања овог питања отворено сам упозоравао како би „ћутање тужилаштва” у овом предмету могло имати погубне последице.
Неке од тих последица представља управо и поменута резолуција Европског парламента као и позив Србији да изручи Милана Радоичића косовским властима и да у потпуности сарађује са њима у процесуирању свих лица одговорних за инцидент који се догодио 24. септембра 2023. године у Бањској.
Међутим, најгоре последице пропуста (или можда немоћи?) државе да санкционише Радоичићеву групу трпе грађани Србије чија се безбедност најдиректније угрожавана даљим постојањем или функционисањем те групе унутар граница Србије.
Можда чак и горе од свега тога: Начин на који се води поступак против Радоичићеве групе у Београду не представља само меру (не)способности наших правосудних органа, већ отвара простор и за забринута тумачења по којима је држава поступке његове групе прихватила и преузела као своје.
Несанкционисањем Радоичићеве групе, неспособношћу да се расветли ко су њени чланови и како она функционише, држава је де фацто ту групу аболирала – једнако као што је не тако давно формално аболирана и „Новосадска четворка“ – али за разлику од те срамоте ова с Радоичићевом групом, иако таква одлука никада неће бити званично „парафирана“, повлачи за собом много веће политичке импликације, дочим је рукопис и те аболиције препознатљив.
Суочени са овом реалношћу морамо се питати: Шта данас, после две године представља инцидент у Бањској?
Он представља неуспех друштва да се обрачуна са паравојним организацијама које под кринком борбе за националне интересе спроводе политику која заправо за циљ има концентрацију сваке моћи у рукама једне клике – уз прећутну сагласност нечега што претендује да се сматра државом.
Било какав покушај да се поново успостави нешто што ће моћи да се сматра правним поретком – како у Србији тако и ван ње – мора почети са расветљавањем механизама уз помоћ којих функционишу тзв. удружени злочиначки подухвати и са разоткривањем свих лица која су у њима учествовала као и њихових покровитеља, како у Србији тако и ван ње, било где.
Текст: Лука Јовановић (Извор: Данас.рс)
