У модерном спорту врхунски домети су саткани од низа фактора који га чине и утичу на крајњи резултат. Селекција играча, спремност, тренерске тактике су основна премиса, али су ту и људи који су целим срцем и бићем уз тим, а нису позиционирани у првом плану. Један од таквих је и физиотерапеут Радничког Александар Петковић који ових дана слави редак јубилеј – 20 година у рукомету. Није претенциозно рећи да рукометна јавност у Србији, а и шире зна шта за сваку екипу у којој је радио значи популарни Сале физио, човек мајстор свог посла, а уједно и душа тима.

Разговор поводом његовог јубилеја започињемо питањем да ли му је на почетку студија мотив и жеља била рад у неком спортском колективу.

Студије на Вишој медицинској школи у Земуну сам уписао и завршио управо због тог позива, да будем једног дана физотерапеут у неком спортском клубу и та жеља ми се остварила.

Како је дошло до тога да уђеш у рукомет, колико си га пратио до тад и да ли се ниси покајао?

“Тог дана када ме је пријатељ и колега Влада Шаренац који је у то време био шампион Србије са одбојкашима Радничког, позвао у име тадашњег директора женског рукометног клуба Раднички Горана Станишића, мој живот се променио и окренуо курс ка хали Језеро. Нисам се никад покајао, рукомет који сам до тад пратио преко малих екрана је ушао врло брзо у крв, а пријатељство и сарадња са Родољубом Курандићем, Ставром Рашковићем ,Маријаном Илић, Сашом Јанчићем и осталима трају и дан данас”.

Шта ти је рукомет дао, да ли ти је нешто узео и како породица гледа на то?

“Рукомет ми је дао много, безброј срећних тренутака, радости, путовања од Норвешке до Египта, од Португалије до Русије, али и оно најбитније, пријатеље широм Србије као и ван ње, где знам да су ми врата увек отворена као и моја за њих. Донео је и поразе, туге, сузе, повреде. Дежурајући на једној утакмици где су рукометашице Радничког оствариле успех у последњим секундама утакмице са актуелним шампионом Јагодине, од силине радости док сам са играчицама скакао од среће, пукла ми је Ахилова тетива, која је једна од најтежих повреда коју спортиста може да доживи. Породица је увек била уз мене, несебично ме подржавала, рођена сестра иначе клупска докторка Јелена Петковић и много пута помагала, супруга Ивана и ћерка Дуња са пуно разумевања су ми олакшале године рада у вољеном клубу, мојој другој породици”.

Први већи резултати по доласку у клуб су убрзо дошли, две титуле првака генерације Ж16. Какав је био осећај?

“То су биле сјајне младе златне генерације Радничког, доминанте у свом узрасту 1994. годишта и млађе. Милина је била радити са њима и мој лични велики подстицај за напретком нарочито када сам поводом тог успеха, први пут видео своју фотографију у штампаним медијима”.

Касније су уследиле и две титуле првака и Куп. Да ли то сматраш круном и својих и тимских успеха?

“Заједништво, позитивна енергија и амбициозни сарадници уз огроман квалитет рукометашица Радничког, популарних ,,Тигрица,, је донело две титуле првака Србије и једну дуплу круну у Крагујевац. Био сам део највећих успеха клуба и моја лична сатисфакција да се труд, рад и свакодневно ново учење и искуство исплати. Те вечери смо титулу првака Србије прославили крећући се колоном аутомобила кроз град, трубећи, певајући, а грађани су нам махали и поздрављали. Те тренутке среће и поноса никада нећу заборавити.

Тренутно сам физиотерапеут мушке селекције клуба, две године сам са њима свакодневно. Од првог до последњег, од најмлађег до настаријег играча, имам само речи хвале. Позната је здрава и позитивна хемија екипе, они су пре свега добри људи, а онда и борци и прави тигрови на терену”.

Радио си и са јуниорском репрезентацијом Србије, освојили сте треће место у Европии и четврто на свету.

“Позив селектора Ђордја Теодоровића да будем физиотерапеут репрезентације Србије је остварење мог животног сна у професионалном смислу. Била ми је част и осећао сам се привилеговано што сам упознао, сарађјивао и спријатељио са момцима који су донели медаљу Србији и наставили своје каријере у еминентним клубовима. Свим репрезентативцима са којима сам радио од генерације 2002 до 2008 год. желим сву срећу и успех у даљем раду и животу, то су дивни спортисти и особе пре свега. Једни од људи из репрезентације који су ми доста помогли, пружили подршку и заувек остали пријатељи су и Зоран Тијанић и Давид Рашић”.

Неподељено мишљење свих играча и играчица који су сарађивали са Салетом је да ће га памтити и као врсног физиотерапеута и као пријатеља, а једна од њих је и бивша голманка Радничког и прослављена репрезентативка Јована Рисовић:

“Осим тога што врло одговорно и стручно ради свој посао, сјајан је човек и врло битна карика у тиму почев од добре атмосфере коју стално одржава и кад има и неких проблема у екипи, он је тај који их остави по страни. Никада га нисам видела забринутог и негативног и иако је био више пута, никада није показивао пред нама. Сале је физиотерапеут какав је потребан сваком тиму, не само због основног посла, нама је био и психолог и психијатар и такав човек је потребан у сваком спортском колективу, поготово нама женама које имамо разне проблеме. Знао је да увек нађе прави начин и изабере праву страну у датом тренутку и наравно да бих га пожелела у свакој екипи, закључила је једна од легенди српског рукомета Јована Рисовић.

Први пут кад је дошао на окупљање одмах је донио једну позитивну енергију, од првог сусрета са нама је био јако позитиван и увек насмијан. Сале је био ту уз нас, увијек нам је давао подршку и шта год да нам је требало у било које доба увијек нам је помогао. Као што већ рекох, један јако позитиван и насмијан човјек, њега не можеш да не волиш, једноставно је такав. Јако професионалан у свом послу и знали смо да смо били у сигурним рукама. Давао нам је подршку, био мотивација у тешким тренуцима, опорављао нас све у јако кратким периодима да будемо што спремнији за следеће утакмице. За Салета само речи хвале, једна зива легенда, то говори и сама чињеница да је 20 година у клубу. Мој добар пријатељ могу слободно да кажем, после заједничких првенстава и даље смо остали у контакту и чујемо се свако мало. Желим и овим путем да му се захвалим звог свега што је урадио за нас у две године и јако ми је драго што смо имали таквог једног, пре свега човјека у екипи, па тек онда физиотерапеута. Сале само јако у нове победе, пуно среће у даљој каријери, речи су некадашњег јуниорског, а сада стандардног сениорског репрезентативца Србије Милоша Коса, са којим је Петковић сарађивао у освајању европске бронзе и четвртог места у свету”.

Каријера ти је проткана успесима. Свуда где си радио било је одличја, омиљен си међу играчима и играчицама. Да можеш да вратиш филм ,да ли би пошао истим путем?

“Само искрен однос може донети добру сарадњу, код мене никада није било места сујети, све моје колеге су ми пријатељи, којима сам такође захвалан на помоћи свих ових година јер на првом месту је што бржи опоравак играча. Апсолутно ништа не бих мењао, оно што ме испуњава и радује остаје у мом животу”.

Текст и ФОТО: ркрадницкикг.цом