Живимо у времену за које са доста разлога верујемо да није ни налик било чему што је ова нација у својој историји искусила. Свако јутро када отворимо очи, као зависници пребирамо по вестима, очекујући неку која ће нам количином смисла и здраве логике омогућити да нам предстојећи дан буде мање сив и неспокојан.
И тако нас је једно недавно јутро почастило информацијом да Српска академија наука и уметности захтева оставку председника државе. Уз детаљно и врло прецизно формулисано објашњење зашто се та оставка тражи. У поновљеном читању вести разумели смо да то још увек није званичан захтев поменуте институције, него предлог петиције који је на редовној Скупштини Академије покренуо академик Душан Теодоровић. Није да немамо разлога за сумње и неверице када су наше институције у питању, па и тешка разочарања везана за институцију о којој је реч, али, захваљујући људској природи, лакше опстајемо на надама него на сумњама.
Петицију је у старту потписало 10 чланова Академије, а у наредних неколико недеља број је порастао на 25. И то би углавном било то. Од 135 чланова САНУ.
Живот под окупацијом, некад и сад
Покушавајући да овој информацији одредим тачно место и тежину у нашим свакодневним биткама за преживљавање, сетио сам се да је пре нешто више од осам деценија, августа 1941. у земљи окупираној од Немачке, Велибор Јонић, министар просвете у квислиншкој влади, такође упутио апел српском народу и академицима САНУ да потпишу проглас против партизанског покрета који је започео борбу за ослобођење од окупатора, образлажући апел потребом да се спасе и сачува нација од тешких немачких репресалија.
Има ли места поређењу ова два апела и покушају разумевања шта нам се тада догађало и шта нам се данас догађа?
Хитлер је тада послао неупитну поруку Европи, па и нама, да је немачки народ биолошки јачи, бржи, бољи и паметнији од осталих народа и да самим тим полаже природно право на живот и територију по сопственој процени, јаче него што (то природно право) другим народима припада. И да ће на тој идеји истрајати употребом свих па и најсуровијих средстава. Тенковима и авионима, газећи и рушећи све што му се супротстави. Није негирао штуке, бомбе, топове, гранате и стрељања, ни огромне жртве које је за собом остављала његова грандиозна историјска мисија. Директно, сурово и огољено поручио је: јачи сам, уништићу вас.
Под таквим околностима, претећи и уцењивачки апел прозвао је српски народ и академике да се директно изјасне. Улог су биле озбиљне последице, па и губитак главе. И академици су у огромном проценту ставили свој потпис на тај срамни и понижавајући проглас. Један број је, упркос претњама, одбио да потпише. Међу њима, да се подсетимо, истакнуте јавне личности, а касније и академици Милош Ђурић, Иво Андрић и Исидора Секулић.
Шта имамо данас? Окупатора који већ 13 година лаже, краде, отима, поткупљује, вређа и понижава овај народ, и оне који му се супротстављају и оне који су му, из ко зна каквих разлога, подршка. Бахати се светом, са истока на запад, нудећи, поклањајући и продајући будзашто нашу историју, природне ресурсе, национално благо, брукајући себе, али пре свега нас, са једним јединим циљем да никада не оде са власти, јер је персона вишег реда, наднаравних способности, носилац особина којима је некада Хитлер частио цео немачки народ.
И шта имамо још? Имамо његов, тобож љутити, безобразни поглед којим нас по неколико пута дневно фиксира са ТВ екрана и бескрупулозно оптужује да смо ми и наша деца плаћеници, издајници, усташе, преваранти, да пијемо кафу са пеном и лажемо, да смо нацисти који ни дању ни ноћу не дамо мира њему и његовој ужој и широј породици.
Поручује нам да је лаж она несрећна девојка са сломљеном вилицом, она је у ствари ломила вилице и то не четворици „хероја“ који ни сенку нису згазили, већ њему, председнику, лично. Окружио се убицама и криминалцима најгоре врсте, такозваним лојалистима, парадира са њима по Пионирском парку, плаши грађане и државну званичну полицију. Каже нам да је крв са улице и крв испод и око новосадске надстрешнице његова лична крв. И оптужује нас да смо сви поремећени и луди што нападамо честите људе који по раскрсницама, током 16 минута ћутње, газе децу.
Ко је овде нормалан
То је, укратко, ситуација коју је академик Теодоровић предочио својим колегама академицима, позивајући их да потпишу петицију. Оне који су најумнији, најобразованији и најталентованији међу нама и који су, самим тим, најпозванији да процене драматично стање нације и реагују на најадекватнији могући начин.
Пре осамдесет година времена су била љута, опасна и недвосмислена у ризицима које су носила. Академици су својим одговором на постављени изазов бранили образ и част или стављали на коцку много тога, закључно са животом.
Данас, 2025. академици опет бране образ и част и мало више од тога. Бране нешто што им никада на памет није пало да ће морати да бране – здрав разум и истину. Нешто што је за образоване и честите људе неупитно. Бране од перфидне манипулације, која се у својој бескрупулозности окомила на вековне цивилизацијске тековине у образовању, науци, уметности и култури.
Њихови научни радови, докторати, уметничка и литерарна дела, филмови, позоришне представе – обавезују их да, као савест ове нације, ставе потпис на предложени апел.
И како онда завршимо са само 25 од 135 могућих потписа? Чега се плаше? Шта ризикују? Да ће изгубити титуле и позиције које су својим квалитетима заслужили? Да ће остати без материјалне надокнаде? Хоће ли, не дај боже, остати без главе? Неће! И они знају да се ништа од тога неће догодити.
Па о чему се онда ради, госпође и господо академици?
Ваш колега Душан Теодоровић није вас својим предлогом петиције излагао тешким и непријатним дилемама. Није вам поставио ниједно компликовано питање. Није вас питао чије је Косово. Није вас питао да ли волите Русију, Америку или Кину. Да ли сте патриота или издајник. Да ли сте комуниста. Није вас питао да ли верујете у бога, да ли сте за „лажљиве Латине“ или за слатко православље. Није вас питао о истополним браковима или абортусу. Није вас питао јесте ли фашиста или антифашиста. Није вас чак питао ни да ли мислите да је овај шибицар-председник нормалан.
Питао вас је, заправо, госпође и господо академици, а имајући у виду све што је у образложењу овог апела прецизно наведено и чега сте несумњиво и сами свесни као елита нације – да ли сте ви нормални?
А ви, госпође и господо академици, у огромном проценту, или нисте разумели питање или се правите да га не разумете или, једноставно, не умете да одговорите.
И то је, напросто, неприхватљиво.
Душан Петричић (Извор: Радар.рс)
