Драгана Варагић, некадашња првакиња Народног позоришта у Београду, деведесетих година ставила је тачку на све привилегије које јој је ова позиција гарантовала. Побунила се и напустила театар а касније Београд и Србију.
У Канади је живела две деценије, и умножила своја професионална искуства. Вратила се пре десетак година. Била је шефица Катедре за глуму Академије уметности и извела драгоценим искуством и знањем три генерације. Данас игра на сценама Београда и региона, режира, и протестује.
Како бисте описали садашње стање у Србији у односу на деведесете године?
“Повезано је. Не заборавимо, нас нису слали у оне ратове у којима нисмо учествовали. Младост су слали. Ако су се и вратили, вратили су се празних очију којима више нису могли ни да нас криве што то нисмо својим животима зауставили. Зато ћутимо. Зато можемо да ћутимо и даље. И то деценијама нећемо да признамо, све ваљајући се у живом блату сопствене деструкције јер нам то изгледа лакше него да се погледамо у огледало. И прихватимо одговорност. И последице. Да не кажем да би то било патриотски. Омрзла ми се ова реч, од отрова, крви и пљачке којима је обележена. Дозволили смо да се наша антифашистичка прошлост замени националшовинистичком. Сада не знамо шта да радимо са трансфузијом коју смо добили од студената. Замајани реакцијама на корпице и зеке, лесковачке СНС роштиљијаде, метрое који не постоје, хапшења оних који су крали десетине хиљада евра док су милиони извучени од осиромашеног народа, док неписмени и они поткупљени машу националним заставама у име сопствене крађе, док нас свађају са свима и купују оружје, не видимо где је чврсто тло где сунце може да нас огреје. Па да се вратимо на почетак. На антифашизам. Једноставно је”, прича Драгана Варагић за Радар.рс.
А ако се ништа не промени? Размишљате ли о тој опцији?
“Отићи ће млада генерација. Сунце туђег неба боље ће их грејати него што ово греје. А онда ћемо славити вибер, пошто је бесплатан, да сутра можемо сви да се чујемо са децом. Док се будемо лечили код врачара. Јер, ми смо они који смо дозволили да нам је 10 ћевапа национални идентитет уместо ове деца што побеђују на такмичењима знања. До нас ни Дарвин још није дошао. Ми смо још заглављени у Косовском боју. Не може преко реда. Ми смо тако одлучили. Јер ми волимо више да се осећамо исправни, свезнајући, непогрешиви, него да сазнамо истину. Ми, до којих још ни парна локомотива није стигла. Историје. Јер ми идемо уназад. Ко смо ми? Ми смо они који смо одговорни за оно како нам је било и како ће нам бити. Ми смо они који сада имамо јединствену шансу да вратимо дуг младим генерацијама још од деведесетих”.
Чему се онда надате у блиској будућности?
“Очекујем да се власт промени на изборима и да се за то изузетно добро припремимо и организујемо. И да коначно раскрстимо са деведесетим и национализмом. Очекујем да се испуне студентски захтеви и да имамо слободне медије. Очекујем да нам се врате радозналост, способност и потреба да комуницирамо с другима. Очекујем прилив позитивне енергије, слободне размене идеја, да нам ентузијазам буде већи од тешкоћа на које ћемо наићи. Кад се сруши корупционашка структура, питање је шта ће остати. Неће бити лако, дуг пут нас чека. Очекујем да се проговори и каже да су два међународна суда пресудила да је био геноцид у Сребреници и да су осудили окривљене. И да се прикаже филм Qуо вадис Аида на српској телевизији. Очекујем да ни на једној телевизији никада више не гостују ратни злочинци. Очекујем да се каже шта је све потписано у вези са Косовом и да ли је Косово за нас незванично независно и по којим параметрима које је Србија потписала. Очекујем да се одржи Парада поноса у нормалним условима, да се поштују сва људска права. Очекујем да одемо сви у Бачки Петровац и Нови Пазар по загрљаје. Хвала студентима за најлепши догађај деценије, помирење у Новом Пазару”.
По ономе што коментаришете на друштвеним мрежама види се да безрезервно подржавате младе.
“Једном професорка, увек професорка, и моје место је уз студенте. Њихови протести су успели јер су ненасилни. Они су прешли велики пут и учили у ходу, надам се и даље. И опет је млада генерација поднела највеће жртве. Време је да се и ми саберемо. Власт се одљудила. И то се сад види. Ту више не помажу трикови. А видимо оним што су нам студенти дали. Показали су нам огледало у коме смо бољи него што смо се бојали да ћемо бити. Зато сада умемо да видимо. Оне што још само гледају а не виде, чекамо. Јер процес да се види не може више да се заустави. Има тога у литератури. Код Едварда Бонда у комаду Нигде ником немам, који говори о репресивном друштву, куцање на вратима прво чује само жена, онда њен брат, и на крају муж који ради за полицију. То куцање на вратима је симболично позив на људскост. Ми смо га чули. Ми смо се дољудили”, закључила је, између осталог, у интервјуу за Радар.рс Драгана Варагић.
