Неко сасвим тачно рече да народ нестаје тек губитком своје културе.
Посебно мали народи, а Срби су велики мали народ, требало би да тога буду свесни, како би њихови изабрани вршиоци власти морали, под претњом губитка поверења и подршке на наредним изборима, да воде културну политику која оснажује идентитет народа и обезбеђује његов опстанак.
Не пише се добро народу који тога није свестан, па уместо култури предност даје путевима, фудбалским стадионима, фантазмагоричним летећим аутомобилима, повећању минималне цене рада за два процента више од очекиваног, појефтињењу паризера, парадама и пожешко-хртковачким шаторским сељачењима. То себи нису дозволили Финци, Јевреји, Јермени… које је култура одржала, а Срби као да то себи дозвољавају.
Парадоксално, али нема другосрбијанаца који би сликовитије изразили уверење о безначајности, чак штетности патриотизма, од упокојеног Драгана Марковића Палме, Аркановог другара, који га је исказао бриљантном мишљу: „Патриотизам се не сипа у тракторе“. Једни су ту изјаву, тај став, новопеченог европејца помињали и оповргавали са оправданим гнушањем, они други помињали су је поспрдно, али не оспоравајући идеју аутора.
Данас, међутим, ето у нечему консензуса у Србији. Сви леви и десни, суверенисти и грађанисти, евроскептици и еврофанатици, власт и већина опозиције, црни, жути, плави, црвенкасти, дугиних боја… слажу само у једноме: да се ни култура не сипа у тракторе.
Јер, ко данас и где говори о проблемима у области културе да би најшира јавност схватила њен значај? А и када се проговори о чему је реч? Представници власти истичу да се о култури никада није водило више рачуна и није више улагало, па као доказ наводе да се никада није снимало више филмова и серија и да је извршена реконструкцуја Народног музеја и Музеја савремене уметности, што је тачно.
Представници опозиције на то одговарају примедбом да се снимање филмова финансира доделом средстава странци на власти лојалним ауторима, што је такође највећим делом тачно и срамно, али је тек мали део великог проблема стања у култури Србије. Јер, забога, нису филмови и серије оно што чини срж културе једног народа, иако је стваралаштво у оквиру те делатности далеко од безначајног.
Критеријуми доделе средстава утицали су само на то да се новац народа трошио директним или индиректним финансирањем снимања испоставило се најчешће по свему безвредних филмских остварења и да смо „потрошили“ неке од најзначајнијих тема из српске историје, чије квалитетно уметничко обликовање је дуговано том истом народу. Да ли, поред осталог, треба поменути серију „Немањићи – рађање краљевине“ и још трагичнији промашај – „Дара из Јасеновца“?
Добро је што се стицајем околности и дневно-поличких догађања о образовању, другој области без чијег развоја ниједно друштво нема добру перспективу, доста говори у последње време. Али зашто нема говора о стању у области културе, о проблемима са којима се суочавају институције и запослени у њима?
Одговорних је више: наравно, по природи надлежности на првом месту је актуелна власт, па директори и управни одбори институција културе без изузетка лојалисти постављени од стране Министарства културе, градова и општина, следи онај део запослених у институцијама културе који посао дугују странци и најзад више него очигледно корумпирана синдикална руководства, незаинтересовани медији, чак и они који нису под пуном контролом власти…
Колико би анкетираних грађана знало да сем филмова, позоришта и можда музеја наведу шта још спада у област културе и културне институције које се тим пословима баве, те помену макар још нешто, чак важније: старање о културном наслеђу, библиотеке, дигиталну уметност, издаваштво, музичку уметност и музичке школе, културно-уметничка друштва, сликарство, галерије, културне центре у земљи и иностранству…?
Пре шест година, тада председници Владе Ана Брнабић написали су, па је изјавила: „Ми данас желимо да градимо друштво засновано на знању, креативности, иновацијама. За то су нам неопходна два стуба – култура и образовање. Поносна сам што сам председница Владе која је поставила културу, уметност и образовање у саму срж о Владиног деловања“. Баш лепо. Но, зна ли ико шта је културна политика Владе? Не зна, јер је, не лажимо се – нема.
У периоду после 2012. године издвајања за културу (укључујући јавно информисање) износила су око 0,7 одсто буџета Републике Србије, а за 2025. годину предвиђено је 0,67 одсто. То је значајно мање од просека издвајања у државама ЕУ и од декларативно постављеног циља да то буде значајно више од 1 одсто.
Лепо је и што је 2024. године Влада Србије донела, на предлог министарке културе Маје Гојковић, Одлуку о формирању Радне групе за унапређење материјалног и радноправног положаја запослених у установама културе, чији су оснивачи Србија, аутономна покрајина или јединица локалне самоуправе.
Задатак Радне групе је да уради анализу постојећег нормативног оквира, којим се уређују права, положај и плате запослених у култури, као и да сачини и поднесе иницијативу за унапређење материјалног и радноправног положаја запослених у култури надлежним министарствима и Влади Србије. И? Шта би? Наравно ништа!
Зараде запослених о области културе више од деценије заостају, далеко су испод републичког просека, та разлика се сваке године повећава и данас је њихова просечна зарада ближа медијалној него просечној републичкој, при чему је по квалификационој структури област културе значајно изнад просека осталих делатности.
Зараде запослених у култури су за око 30 одсто ниже него у образовању, а после најављеног ванредног повећања просветарима биће ниже око 35 одсто. Они са 7. степеном су на нивоу зараде запослених у образовању са 4. степеном школске спреме. После договореног повећања минималне цене рада то ће бити зарада нпр. књижничара у библиотеци са вишом или средњом школом. Сви запослени у области културе са високом школском спремом примаће плате 35 одсто више од минималца.
Од ауторитарне власти којој је интерес да гласачи буду што необразованији и што мање свесни значаја културе и која културу и образовање схвата као трошак, а не улагање, не може да се очекује да ће ишта да промени. Културних делатника није много, тек нешто више од десет хиљада, а док је оваква, никаква, културна политика и конзументи културе су велика мањина, па зато није у фокусу власти којој су важни, како неко рече, само сила и бројеви. Зато је њена смена неопходна и десиће се.
Али занемаривање питања културе и од стране већине њених данашњих опонената мора да забрине све оне који знају да „народ нестаје губитком своје културе“ и да ће и наш нестати не добијемо ли, врло брзо, просвећену политичку елиту на власти.
Драган Маршићанин, члан Председништва Нове ДСС
Текст: Данас.рс
