Врло је болна, али и једноставна чињеница да се живот мора завршити.

С том спознајом се рађамо, с њом растемо и суочавамо се целог живота.

Још теже од те истине јесте то што током живота губимо људе које волимо, познајемо, којима се дивимо или чак оне које никада нисмо срели, а ипак их доживљавамо као своје.

То је тешка и дубоко лична борба коју води сваки човек онда када изгуби неког свог.

Или некога кога осећа као блиског. А, најближи нам постају они који страдају неправедно.

Иако је смрт природан део живота, у Србији се у последњих 13 година чак и та нормалност извргла руглу.

Право да умиремо достојанствено, да тугујемо и да поштујемо мртве изгубило се у вртлогу таблоида, кликова и корупције.

Јер:

Када хеликоптер падне због неколико фотографија за насловне стране портала, а пилот бива проглашен пијаним.

Када човек умре од страха и малтретирања, од стране „комплетних идиота“ у изборној ноћи – далеко од бирачког места, али близу места злочина.

Када је смрт у наменској индустрији оправдана речима да човек није радио на модној писти.

Када некога „пустите“ да плива усред зиме, а онда му на гробу напишете само име.

Када у доба короне и пацијенти и лекари нестају, претворени у пуке бројеве на кинеској табли.

Када у ноћи у којој Балашевић „препливава Дунав“, док га цео Нови Сад испраћа, неко пије вино у подруму татине куће.

Када после масовних убистава масовно лажу и фотомонтирају слике.

Када надстрешница падне и убије људе, њихови гробови нису кулиса за нечији Инстаграм профил.

Када млади људи изгоре у клубу њихове болничке собе нису место за конференције за новинаре.

Када у политичког опонента пуцате у леђа – нисте га само убили, већ сте свима њима одузели и право да буде достојанствено испраћен из овог, ни мало лаког, живота.

Јет смрт је неизбежна и непредвидива, а дужност је друштва у коме живимо да се према њој опходи људски.

Са достојанством за оне који су отишли и поштовањем онима који су остали иза њих.

Најзад, на напрегледну листу недостојанствених смрти додајем једну за мене посебну, једну од најДРАГАНих особа у мом животу.

Одузето достојанство свара бес, а бес рађа одмазду, а одмазда… можда почиње бацањем јаја.

Марија Миленовић, дипломирана комуниколошкиња