Прадеда мој Радомире, сећам се једном, пре више од 30 година мој отац Слободан и ти, седели сте на брду, на старој клупи (коју је мој деда Миодраг, а твој зет направио) и гледали у реку Каменицу. У Пријевору смо. Родном месту наших предака Гавриловића. Каменица надошла. Октобар.

  • Је ли деда, како је то било у твоје време у селу? – пита мој отац.
  • У моје време од 100 људи било је само 4 човека.
  • Што? Јесу ли остало биле жене?
  • Камо лепе среће  – насмејао си се – остало су биле пореске главе.
  • Па то је деда исто као данас.
  • Није.
  • Како није, па и данас нема више од 4 права човека.
  • Да, али су тада та 4 човека водила село…
ФОТОГРАФИЈЕ: Приватна архива

Цела суштина наше 100-годишње историје стаде у пар реченица испод Каблара, на левој страни Западне Мораве. У ратовима за ослобођење и уједињење, па за идеале и власт, краља и револуцију, за српске земље и границе, свест о људима беше потиснута. Јурило се за „јунацима“, за „идалним вођама“, за „командантима“, „за великим речима“. На људе се заборавило. Нису били потребни људи, већ пореске главе и матични бројеви. Домаћини су постојали као изузетак од правила, да се покаже на њих и упре прстом, са потпуно погрешним поимањем – „е то је домаћин, видиш, он има, он ради, он је газда!“ И обично је домаћин у овој причи био неко ко има волове, оре земљу, бави се пољопривредом – једном речју – имућни сељак. Значи, онај који рмбачи. И тако временом од лепог имена наше културе, од домаћина, од човека који, зна, уме и ствара, који брине, храни и воли, настаде прототип пожељног Србина – човек који има јер рмбачи, трпи и ћути. Нема он пуно. Има ко да брине о томе колико му треба. Разни комесари, координатори и повереници знају тачно колико му треба: да има за леба, за славу, за децу, и за нов трактор сваке 10-те године (у најбољем случају). Да има да сазида кућу, али не и да стави фасаду. Он се ништа не пита, он не одлучује. Он се позива на разне манифестације и догађаје, да га покажу као пример. Као продукт идеолошког и страначког калупа. Не зато што је он део партије или идеологије, ма јок, није због тога – него зато што одговара „идеалним вођама“ и „великим речима“. И тако читавих 100 година. Цео један век.

Тако је држава умирала, запуштена и заробљена. Правда понижена и ухапшена. Достојанство протерано, а знање изгнано. Солидарност исмевана за 1. мај – празник рада, а будућност постала појам из филмова. Младост је служила за трговину, а слободе није ни било. Све смо то одузели сами себи или сами од себе. Да би имали „вође“.

И онда се појаве Павле из Ужица, Никола из Чачка, Ана из Крагујевца, Сара из Београда, Давуд из Пазара, Василије из Краљева, Јелена из Новог Сада, Дејан из Бора, Марија из Ниша и многи други и покажу шта је то бити човек. Како се израста у одговорну и племениту личност. Како се израста у људе који стварају, брину и воле. А онда, по целој Србији поделе укус слободе и заједништва, посеју семена солидарности и љубави. Потпуно супротно од онога што су системи „идеалних вођа“ сејали и трпали људима у главу читав један век.

Где год су студенти били и крочили изазвали су прелепе емоције и чисту љубав. Људи су почели да схватају, да виде, да ослушкују, да се буде.

И наравно „вођа“ то не сме да дозволи. Ненадлежна институција се буквално инати и утркује са децом. Трчи у Зајечар, Бор, Књажевац… да угуши дах слободе, да притегне јарам, да укалупи. Јури за студентима да „санира штету“. У махнитој јурњави изазива судар и повређује дете у ауту, назива новинарку РТС-а из Ниша имбецилом, прети контрареволуцијом, прети одмаздама, прети отказима, вређа студенте, вређа грађане, прети, вређа, прети, вређа…

Људи из села Милочај, код Краљева рекли су да не желе никога из „вођиног“ клана у свом селу, али „вођа“ се свети – шаље црвеноруког прстенца Терзића, жандармерију, полицију, батинаше – да на силу одрже скуп 15 непозваних гостију у Милочају. На силу. Уз полицију, кордоне и штитове. А полиција дошла да се обрачунава са мештанима испред њихових кућа! Па иако сте полицајци, ваљда сте бар мало људи. Шта ћете у Милочају?

Силеџија је мој деда Радомире на власти. Уличар и класичан насилник.

Лупета о обојеној револуцији, кука, призива несрећу, упире прстом у студенте прозивајући их што не једу сендвиче. И све то док стоји у ципелама које коштају као једна месечна плата редовног професора на Београдском универзитету. Што би деда Миодраг рек’о: „Све су то дијете јајаре!“

Захуктавају се догађаји. Народу је потпуно јасно да има посла са багром. Подржавају студенте, подржавају захтеве који значе слободу, достојанство и бољи живот. Старо и младо, из сваког места и улице кроз коју су студенти прошли, постали су део те енергије, део Србије солидарности, правде и младости. У десетинама, у стотинама места и насеља су протести и блокаде против оних који су нас делили и деле, који нас понижавају, вређају, малтретирају, краду и лажу годинама. Народ не жели више овакав живот. Блокада је путева, школа, судова. Штрајкови су адвоката, пољопривредника, студената. Ври као у кошници.

И све то јер „вођа“ не жели, неће, ето неће да објави комплетну документацију о реконструкцији железничке станице у Новом Саду. Ето, једноставно неће. И сви који траже документацију на увид су усташе, плаћеници, издајници, обојени револуционари, нерадници. Свако ко тражи одговорност је имбецил, свако ко тражи поштовање закона је данас непријатељ овој власти.

Живот против уличарског зла. Домаћини против јајара.

А тек када се на РТС-у после 12 година појави извештај од 2 минута о студентским протестима и то ноћу у 00:43 то постаје ни мање ни више него – државни удар. Као да студетни и тај народ у Нишу нису грађани ове државе. Не сме да се зна да је у Нишу било више од 200.000 људи. Али зато о 15 непозваних у Милочају мора да се зна. „Вођа“ пуном паром ради на завади, на поделама, на мржњи, на расколима. Призива сукобе. Жели контрареволуцију… Буди Бог с нама.

У петак вече сам био на улицама Ниша. Чекао сам, као и десетине хиљада других, долазак студената из Бора, Чачка, Краљева, Крагујевца, Крушевца, Врања, Лесковца. Бициклисте, маратонце, групе људи који су сами пешачили из свих крајева Србије. Нестварна енергија, прелепе сцене. Чекао сам студенте које сам пре 4 дана одвезао за Бор. Црквена звона, трубе, пиштаљке, повици, заставе, транспаренти, добошари, бубњари… пробудио се царски град. Мислио сам да се не могу поновити сцене из Крагујевца, али ме Ниш уверио у супротно. Ова деца су пробудила непресушну, неугасиву и најлепшу људску енергију.

У суботу је био дан сусрета, руковања, грљења. Дан осмеха, веровања, надања. Људи су били срећни и поносни. Људи су били лепи и ведри. У свима нама се нешто ново родило, у целом друштву се осећа укус достојанствене будућности.

Деда Радомире, дошло је време да буде као у твоје време. Пробудили су се, деда, домаћини у овим младим генерацијама. Не желе ни вође, ни да буду вође. Не желе „велике речи“ ни „идеологије“. Желе да раде и да живе од свог рада. У својој земљи. Желе да буду људи, а то и јесу.

П.С.

Чукунунук Љубомир је пешачио од Бора до Ниша.

Миодраг Гавриловић