На јавној чесми у насељу Матија Хуђи у Сремској Митровици осванула је мермерна плоча. Не, није плоча са захвалношћу донатору воде, није ни сећање на локалног лекара, учитеља, мајку са троје деце. То је споменик младићу – добровољцу јединице „Вукови са Дрине“, са угравираном пушком и амблемом војске обележене пресудама за ратне злочине, укључујући геноцид.
Не зна се тачно ко је иницирао упис „захвални Митровчани“, али се зна да их нико није питао.
У коментарима испод објава у медијима води се расправа: „Био је дете, добровољац, пошао срцем.“ „Зашто сада неко копа по прошлости?“ „Није он крив.“ Можда је све то тачно, али ово није питање појединца. Ово је питање симбола. И поруке.
А порука је јасна: рат као понос, оружје као вредност, „српска земља“ као вечити сан – без обзира на жртве, границе и истину.
Симболи нису невини, нарочито кад их поставља држава, подржава Црква и открива их јавно – уз хор, парастос и заставе. Ова спомен-плоча није чин пијетета, већ део шире и системске политике порицања и нормализације насиља. Није ни чесма изабрана случајно – вода улази у домове, свакодневно, невидљиво, а с њом сада и порука да је пушка изнад памћења, а идеологија изнад правде.
У овом ритуалу заборава учествује и оно што највише боли – тишина. Градоначелник Сремске Митровице, Бранислав Недимовић, бивши министар у републичкој власти, ћути. Његова тишина је утегнута, политички одмерена, али гласна. Не оглашава се кад се јавни простор претвара у идеолошко бојно поље. Не реагује кад се симбол геноцидне војске угравира у камен на месту где се деца играју. Не пита – да ли је овакав споменик вредан чесме, или само једног изборног поена више?
Његово ћутање је тако познато у овом крају. Већ виђено. Тихо, оперативно, са осмехом. Баш онако како се пакује будућност – у обланде нормалности. У међувремену, сестра Цецилија – католичка монахиња, бивша професорка музичке школе у нашем граду – одлази на концерт Марка Перковића Томпсона. Истог оног чије песме позивају на мржњу, носе усташки поздрав, и величају злочине над Србима. И она ћути. Ћути харфом. Ћути ходом. Ћути лицем које многи још памте као благо и узвишено.
Ћуте политичари. Ћуте часне. Ћуте сви који знају да би реч била скупа – јер би разоткрила шта не сме да се каже.
А рећи треба: јединица „Вукови са Дрине“ учествовала је у операцијама на подручју Зворника, Власенице, Сребренице. Иза њих нису остале само песме и митови, већ масовне гробнице, логори, тишина села у којима се више нико није вратио. На јавној чесми не пише ништа о томе. Само „борац“. Само „наши“.
Зато ова колумна није против једног момка. Она је против система који поставља симболе, а никад не постави питање.
Јер ако ћутимо док се на чесму угравира оружје, ако тапшемо док часне сестре одлазе на концерт мржње, ако ћутимо док градоначелник ћути – онда та вода није више освежење. Онда је то вода која пере савест.
И када будемо следећи пут наточили чашу на тој чесми, можда би требало да застанемо. И да се запитамо – не да ли је вода чиста, већ да ли смо ми.
Др Светлана Цвијановић
