У данима када полиција јури студенте и грађане по улицама, када људи више не разликују репресију од рутине, а протест не делује као изузетак, већ као право: део опозиције позива на округли сто. И то не било какав: „позив студентима, опозицији и цивилном друштву“ да седну заједно и, како кажу, „нађу решење за изборни процес“. Али ово није тренутак за кафу, фломастере и преговоре. Ово је тренутак кад се народ буди, а опозиција касни.
Јер студентски покрет није само још један бунт. Он је настао као реакција на трагедију тј. пад надстрешнице, а прерастао у највећи политички импулс последње деценије. Студенти, без пара, без партијске машинерије, без ресурса су постали највећи опозициони капитал у земљи. И сада је све јасно: они не желе да се “прикључе” опозицији. Они желе да постану алтернатива.
Проблем је у томе што опозиционе странке то знају, али не могу да прихвате. Студенти им нуде решење: Хајде да направимо студентску листу, без првобораца, без политичког баласта, па сви заједно, као једно, да срушимо режим и направимо систем из почетка. Али опозиција не пристаје. Јер то значи нестанак њихових лидера са листа, а за многе од њих политичко самоубиство, иако би то можда било политичко васкрснуће Србије.
У међувремену, реакције опозиције на позив студената да бојкотују скупштину су млаке. Уместо бојкота, идемо за сто. Позива се на „формирање радне групе за промену изборног система“. Сазивају се састанци, али гори Београд. Људи су на улицама, а ви нудите „структуру“?
Постоје два сценарија пред нама:
- Идеални, али и нереални:
Опозиција подржава студентску листу, без својих лидера. Наступају заједно, као једно тело које симболизује нову политику. Побеђују. Обнавља се изборни систем, стварају се услови за фер политичко надметање, и свако се на здрав начин враћа на политичку сцену. То је сценарио у ком Србија побеђује. Али мало ко верује да ће се догодити. Јер захтева одрицање од сујете и дугу игру.
- Реалистични, али ризични:
Три колоне: студентска, лева и десна опозиција. Споразум о ненападању, постизборна сарадња. Више политичког простора, мање међусобних сукоба. Али тај сценарио је нестабилан јер нас вуче у нову рунду политичке кризе. Свака колона мора да балансира између аутентичности и резултата, а режим се смешка, јер зна да је подељена опозиција најбоља шанса за њих.
Можда је све ово што гледамо заправо борба у опозицији ко ће стати против напредњачког кандидата на председничким изборима 2027. године. Можда се све одлуке данас доносе са тим питањима: ко ће бити лидер опозиционог фронта, ко има „капацитет“, ко има „препознатљивост“. А можда нас баш та калкулација буде коштала свега.
Заправо, ову борбу не можемо добити без енергије и храбрости студената, који су показали да су прави носиоци промена, али ни без искуства и инфраструктуре опозиције, која има механизме да организује отпор. Време је да се договорите: јер Србији требају сви. Студенти не желе да буду само “додатак” странкама, већ права алтернатива, а опозиција мора да схвати да се свет мења испод њених ногу.
Престаните да цртате дијаграме док Србија гори. Солидарност, а не преговарање. Подршка, а не пристајање. Историја неће чекати оне који касне.
Договорите се више!
Стефан Мегић, филолог, писац, колумниста, теоретичар поп културе и главни и одговорни уредник портала Глас Ћуприје.
