Александар Вучић је у Нишу окупио изненађујуће велики број људи. Сви они који папагајски понављају да је питање дана када ће власт колабирати, сви они који се већ спремају да јуре напредњаке по улицама, сви они који улажу своју уштеђевину у производњу јаја, катрана и перја нека понове још једном -Александар Вучић је у Нишу окупио изненађајуће велики број људи! Још није готов, још није готово, не добија се власт на готово, не будите готовани и чувајте своју готовину, требаће вам.

Контра-аргументи да напредњаци користе све механизме притиска, да злоупотребљавају државне институције, да потплаћују, уцењују, манипулишу, све је то неспорно. Али, да је готово или да се стекао утисак да је готово (не)људи који по дубини спроводе терор и по списковима доводе људе на унапред одређену локацију отказивали би послушност, аутобуси би били полупразни или би успут фингирали неки квар на мотору или навигацији, све само да саботажом себи обезбеде колико толико уверљиво оправдање код оних који ће већ сутра одлучивати о њиховој судбини. Такође, они чије су душе/гласови на распродаји већ тринаест година, већ сада би свој производ привремено повукли са тржишта док се то мефисто тржиште не смири, не стабилизује и док се јасно не види ко држи нож и погачу, ко може једном руком бацити мрвице те погаче гладној раји или, а другом посећи главе које су се превремено подигле.

Вучић више није страна спремна на преговоре и попуштања. Улогу коју игра скоро деценију и по јесте улога патер фамилиас-а, чврсторукаша, непоколебљивог месије који је спреман и на ултимативну жртву ради бољитка Србије и српског народа. Форсирање ове улоге по задатку су преузели режимски медији, епигони и лакеји, ужи и шири прстен сарадника да би та представа за шире народне слојеве била што уверљивија и убедљивија. Једном делу Србије све то изгледа смешно, претерано, неумесно, шокантно. Споилер алерт – тај део је мањина у Србији. Други део Србије у тој улози препознаје себе, или неоствареног себе, или wанна бе себе, зато наступа рефлексно лучење хормона среће када се пред њих постави слика вољеног Вође. Фун фацт – тај део Србије је такође мањина, али бројнија од претходне. Кроз највећи део Србије овај провидни маркетинг пролази без важнијих последица, он је нека врста прихватљиве амбалаже, налепнице и поруке на том кич украсном папиру за њих нису толико битне, све док је барем део желуца попуњен, једна колона новчаника такође и земљи не прете нове санкције, рат или бомбардовање. Сад бут труе-ово је већински део Србије. Делове тог дела Србије активирају само драстични тригери попут масовних несрећа или великих социјалних потреса. Ствари стоје још горе. Делови тог дела Србије своје незадовољство исказују кроз реципрочан однос амплитуде интензитета и протока времена.

Александар Вучић је у праву – попуштање само доводи до појачавања отпора, не до смањења. Направио је почетну грешку коју сада покушава и чини се да успевада исправи. Не, не мисли он непопуштањем да демотивише противнике (барем не у првом кораку), већ жели да поврати своје бираче, своје следбенике, оне који су отишли од њега у првом таласу свеопштег незадовољства. Та периферија његовог парчета статистичке погача прати ветрове, трендове, матице које покрећу друштвени процеси на које Вучић није могао да утиче. Надстрешница је изазвала природну реакцију резигнације, лова на вештице, оправданог беса пред којим су многи скидали беџеве и мењали таборе. Сада, шест месеци касније сазидани су мостови преко Рубикона и време је за повратак. Многи напредњачки Лесији су се шенећи вратили кући и поново траже своју порцију гранула.

Александар Вучић је у праву-бројке се смањују. Оно што крије -бројке се смањују обострано. Инфлација догађаја у режији студената смањује и њихов утицај. Истина, тензије не падају драстично, али се спуштају смањеном брзином. Главне препреке су појединачни ексцеси попут ДИФ-а у Новом Саду, традиционално инцидентном Краљеву, перманентно мобилисаној Мачви… Ипак, најаве за нови дан Д, за битку свих битака нема.

Александар Вучић је у праву – готово је са „обојеном револуцијом“. У праву је, јер она никада није ни била реална опција, никада није ни покушано да се револуционарним путем промени власт, систем или уставни поредак. Он је навикао да води непостојеће битке и да после њих глуми постојећег победника, јер, мора да изиграва снагатора испред својих слабића, мора да илузију своје јачине стално упумпава кроз медијски простор, а чак и кад попушта онда себе представља као паметнијег, никако као слабијег. Попуштање је био део његове самилости, а милостив може бити само онај ко је јак, моћан и супериоран у односу на оног коме је милост уделио. Суденти су се одлучили да притиском натерају институције да се врате у нормативну матицу деловања, сада су променили начин доласка до промена – желе да изборима уклоне узрок блокаде институција, а у накнадном захвату да функционисањем институција покрену рад система. Аргумент да су и сами избори као уставно загарантовани институт део организованог злочиначког плана и да су челници изборних институција такође део злочиначке удружене групе јесте снажан, али безизлазност у коју је упало читаво друштво тера нас на изнуђене потезе.

Др Александар Дикић ФОТО: КТВ

Александар Вучић је у праву – он јесте надлежан, он јесте битан, он се још увек пита. Да, он се још увек пита, али неко други ће дати одговор уместо њега. То су поменути делови Србије. Онај део који га мрзи, наставиће да „ужива“ у колоплету тих деструктивних емоција које могу ида мотивишу и да паралишу. Део који га „обожава“ лајаће на претходну грушу у намери да заштити свог газду и добије што већу коску за глодање. Али, део који флуктуира, део који је попут певца на крову вратио се статистичкој клацкалици. Једни су и даље бесни и желе промене, други су наново разочарани и шире дефетизам, а велики део ишчекује, ослушкује и вага. АлекснадарВучић је у праву – само нови „црни лабуд“ може да врати ствари на стање пре 15.марта.

Студенти улазе на клизав терен. То није арена за уметничко клизање где ће их дочекати фанфаре, класика и жири који оцењује лепоту покрета. Тамо се ремплује, саплиће, боди-чекује, удара штаповима. Избор за изборе јесте ризичан, али је једино могући избор. Александар Вучић је у праву – уласком у отворену политичку борбу студенти губе свој ореол хероја нације, они су постају претендент на престо, а не плебисцитарни арбитар. У тој игри престола знање није моћ, моћ је моћ (Серси Ланистер). Моћ коју студенти имају јесте популарност која благо опада и политичка невиност која разоружава. Моћ која је у рукама „лудог краља“ је много конкретније, делотворнија и опаснија.

Зима долази, а Србији је потребно да освежи, као у Црној Гори. Зима долази, напредњачки бели ходачи су се већ размилели Србијом, јер је мартовски Ледени зид почео полако да се топи. Неопходно је да у опозицији престану „битке копилади“ које се увек завршавају свеопштим поразом. Неопходно је да се стане у један фронт против надирућег зла. Користећи речи поносних Северњака – наступимо као ПОРОДИЦА, то нам је ДУЖНОСТ да бисмо одбранили своју ЧАСТ!

Др Александар Дикић