Никоме више није јасно шта се дешава у Србији и који су могући исходи ове кризе без преседана по дубини, масовности и карактеру. Земљотрес изазван студентским бунтом достиже такве размере да се претеће осцилације осећају свуда по региону, сеизмографи бележе незапамћени интезитет амплитуде незадовољства маса. Криза улази у фазу интернационализације. Њене размере су толике да је одавно пробила политичке, социјалне, генерацијске, а сада пробија и државне границе. Њена плима полако преплављује онај део Европе који је био од стране окоштале бриселске бирократије или занемарен или потцењен или перципиран као колонијални полигон. Сада се уместо гангрене Балканом шири мирис слободе помешан са праведним гневом и потребом за новим почетком.

У Србији студентски бунт прерастао је у народни анти-естаблишмент покрет. Студенти и су међусобно повезани више емоционално, него политички. Студенти су са разлогом неповерљиви, опрезни, та резервисаност често се граничи са нихилизмом. Данак горком искуству. Ми одрасли смо за то криви. Али, пливање се може научити једино уласком у воду, и то дубоку. Ма колико та вода била мутна, пуна непознатих звери и опасних вртлога, загазити у њу је животна нужност.

ФОТО: Фонет

Драги студенти, добронамерно упозорење-време више не ради за вас. Срећна околност је што не ради ни за режим. Али у пат позицији изазивач губи, власт опстаје. Вама је потребна победа, нокаут, детронизација репресивног система. Њима је довољно да ви постанете безопасни, издувани, неприметни. А такви можете постати ако не схватите опасност протока времена. Сви постају нестрпљиви, осим вас.

Нестрпљива је власт, јер није очекивала да ће протести и блокаде бити дуготрајни, да угрожавају њихове уносне пројекте, мултимилионске инвестиције и да показују да Србија више није оаза стабилократије. Нестрпљив је и страни фактор који је навикао да овде комуницира наредбодавним речником са инсталираним деливерy тимом. Нестрпљива је и опозиција, руковођена сопственим амбицијама, ношена таласом бунта који је узбуркао мртво море. Нестрпљиви су и грађани јер живе у држави која све више личи на затворско двориште. Зато ти исти грађани у вама виде ослободиоце, наду, спас. Нису њихове сузе само због ваших жуљева, рана и мука, то они жале и себе, и себи сузама заливају ране које их боле деценију уназад. Та интеракција бола доводи до ватромета разноврсних емоција. Доминира емпатија, солидарност, љубав, али ту су и бес, огорченост и на крају нада да је несрећи дошао.

Ту нестрпјивост морате да разумете и да узмете у обзир. Не смете да останете конспиративни, аутистични, надреални. Ви сте покретачи овог огромног процеса, његово погонско гориво, али не заборавите да сте такође само његов део, важан, кључни, али део.

Овај режим је на корак од политичке тираније, од државног тероризма. Тада нам неће помоћи ни стављање Србије у међународни кућни притвор, ни позиви на узбуну хуманитарних организација, Србија ће неповратно поћи путем средњоазијских деспотија уз доминацију латиноамеричких картела. Ако овај покушај катарзе, преокрета, револуције пропадне, ви ћете изгубити годину (не)студирања, а сви ћемо добити деценију незапамћене репресије. Не заборавите да је Вучић своје форамтирајуће године провео под печатом Шешељевог личног и политичког ауторитета, истог оног Шешеља који је некада потезао пиштољ на студенте, а сада прети да ће их газити џипом. То нису више пошалице из Максовизије, то вам је скрачена верзија туторијала за све Вучићеве шешељоиде који униформисани у црнокапуљаше, у балканске Интерахамwе чекају своју верзију шифре „посеците високо дрвеће“.

Поред фазе интернационализације, побуна мора ући у фазу конфронтације. Студенти, ми старији знамо да ви знате ко је одговоран за овакво стање у држави. Ми знамо да ви знате ко спречава институције да раде свој посао. Ми знамо да ви знате да се овакви системи не могу устројити, не могу се поправити. Послушајте Ђинђићеве речи-од акваријума направљен је паприкаш, спржили су и рибу и државу, не можете никада од паприкаша направити акваријум. Ми знамо да ви знате да је Александар Вучић ваша скривена мета, да за сада не желите да отркивате положај свог балистичког арсенала, да чувате стратгијске планове, да још овек идете на опипавање снага са дистанце. То има своје временско ограничење. Клинч је неминован. Џабе изазивате тужилаштво, неће вам одговорити. Џабе се обраћате министартво, неће реаговати. Ми знамо да ви знате да је у овој држави и министар и тужилац и судија и све и свја само један човек. Џабе га игноришете, тиме игноришете своје шансе за победу, или је избегавате, или је заобилазите.

Др Александар Дикић

Конфронтација је неминовна и у њу нећете ући сами. Никако. Ако крену на вас, пустите нас. Али, морате кренути ви ка циљу, да бисмо вас пратили и на раменима вас изнели на победничко постоље. До тог славља само је једна препрека, велика, страшна, наизглед непобедива. Само наизглед, али се мора прескочити да би смо изашли на финиш-чистину.

Ја знам да ви знате да је тај епилог желимо сви. Не пусустајте. Пумпајте, скачите, певајте. Али, после песме за „оне тамо“ мора доћи олуја. Или ће све нас однети ветар у неповрат.

Др Александар Дикић