У земљи у којој је дан исто што и ноћ, где сунце не греје, него посматра са висине као камере на сваком ћошку, нада се више не продаје ни на киосцима. Превише је јефтина да би вредела, а превише скупа да би ико могао да је купи.
Правда је одавно закопана. Нису јој подигли ни крст. Само су преко ње изградили аутопут за привилеговане. Њен гроб нико не обележава, али сви знају где је – тачно тамо где се престаје дисати слободно.
Власт се више не скрива иза народа – она га користи као кулису. Као платно преко којег маже своје пароле, статистике и празне реформе. Свака реч им је конац, а ми смо марионете које плешу без музике, али по наређењу.
Полиција више не штити закон. Они штите ред. Али то није ред који доноси мир, већ ред који доноси тишину. Тишину под шлемовима, под чизмама, под камерама, под претњама. Ред у којем нема места за питање. Ред у којем одговор долази пре него што ишта кажеш – као песница.
Црква… Црква не грли. Не штити. Не виче кад се бију слабији. Она шапуће молитве за моћне, благосиља таму кад дође у оделу, и ћути кад види зло у првим редовима. Бог јесте светлост, али зидови су постали дебели, а злато је прејако да би кроз њега прошао било какав зрак.
И у свему томе, остаје јаук.
Онај исконски. Онај што не иде кроз уста, већ избија из груди, из стомака, из душе која више не зна да ли треба да ћути или да вришти. Јаук који не тражи решење, већ признање да нешто није у реду. Вапај предака који су гинули за слободу, и потомака који се рађају без ње.
То није само крик бола.
То је језик народа кад му узму све – и хлеб, и реч, и достојанство.
Али јаук има моћ. Он је последње што остаје кад све остало нестане. Он је звук који разбија тишину. Он је подсвесни позив – не да се бежи, него да се памти. И да се, кад дође тренутак, стане усправно.
Јер овде апокалипса не долази са огњем с неба.
Овде долази кроз дневник у 19х, кроз саопштења, кроз претње, кроз ћутање.
И сви се праве да је то нормално.
Али испод свега, земља бруји.
И бруји јауком који чека да прерасте у глас.
Бојан Јовановић
