Уочи ускршњих празника у току велике студентске блокаде информативни програм РТС-а се распада. Док гледам нешто што се назива Дневник 2 и емитује с непознате локације уочавам проблематично накривљен банер РТС-а иза кога бауљају неки људи. Не желим да верујем у гласине да је „јавном сервисом европске Србије“ Жељко Митровић уступио простор своје телевизије. Али где год да су све делује као да су тамо нежељени проблематични подстанари.
Дневник има проблема са звуком, џингловима, графиком, слика се често изненада замрзне. Да ли то, како годинама прижељкујем, раде мангупи у редовима ове куће, запослени техничари РТС-а који су и 5. октобра први одбили послушност? Или је то само обична цена подстанарског статуса моћне телевизије коју сви финансирамо.
Дневник воде особе које ставом и гласом одају утисак спикера лојалиста. Њихова строгост и лажни ауторитет су у потпуном нескладу с реалношћу која их окружује. У послу филмског редитеља којим се бавим то је предуслов за комедију. Пијани човек се претвара да је трезан. Неко на рубу нервног слома глуми апсолутну нормалност.
Особа која изгледа као Татјана Ленард или Споменка Јовић 2.0 идентичном интонацијом као ове две Милошевићеве ведете деведесетих прећутаће нам да је нови министар информисања човек који је спаљивао заставу Европске уније а особа која треба да заведе ред у просвети професор са репутацијом озбиљног сексуалног предатора.
Где су одговорни да покажу своје лице
Репортери са лица места су неки мучени и сасвим млади почетници на пристојној удаљености од људи који блокирају РТС улазе. Док трају „укључења“ око њих се окупе бучни студенти са транспарентима али тада се ништа од РТС истине од заглушујуће буке не може чути. Да ли ми је жао преплашених анонимних хонорараца репортера које иначе РТС има обичај да деценијама држи у понижавајућем робовском статусу? Није ми жао никога „ко само ради свој посао“ кад се све око њега распада. Није ми жао никога ко игра на погрешну карту да ће једном „кад све ово прође“ бити новинар првоборац лојалиста. Није ми жао никога ко не види муку и борбу својих вршњака и ниједан разлог због чега су му блокирали радно место. Није ми жао.
Нико од одговорних лица не жели да покаже своје лице и прозбори једну једину реч о ненормалности којом руководи. Где је пензионер Бујошевић, поносни уредник Љ. Стефановић, где су сва заштитна лица бруке која траје деценијама? Потурили клинце с микрофонима на прву линију фронта испред ћевабџинице у Абардеревој. С времена на време нам се обрати особа чудног имена Колегијум која оштро осуди угрожавање новинарских слобода.
Али слобода одавно не станује у Таковској. Макар не од оног 23. септембра 1987. године када се директним преносом Осме седнице Централног комитета Савеза комуниста Србије ова телевизија ставила на страну човека чију погубну политику живимо и данас. Тада је покренута машинерија употребе јавног сервиса у служби Слободана Милошевића и његове породице. Машинерија мења своје облике, некад је више, некада мање суптилна али незаустављиво опстаје и усавршава се скоро четири деценије. Ако смо нешто научили за ових пет месеци студентских протеста је то да су машинци (и не само они) решили да се супротставе машинерији. Тако гласи убедљиво најпопуларнија парола ових протеста. И борба против машинерије је разлог буке испред свих званичних и незваничних улаза у РТС.
Свих ових година проблем са информативним програмом РТС-а није толико у промоцији лажи и насиља који су заштитни бренд ове власти. У тој дисциплини има много горих, примитивнијих и бескрупулознијих. Примарни грех јавног сервиса је у систематском игнорисању реалности.
Погледајте било који регуларни Дневник пре овог распада система. У њему нема обичног човека у Србији и његових свакодневних проблема. Стварност је провучена кроз варикину и из ње уклоњено све што квари слику „скока у будућност“ у земљи „економског тигра“.
Лажирање дијалога
Осим у данима великих тензија нема „издајица и терориста“ али када је тешко као ових дана студенти су и „терористи и нацисти“. Без проблема се интегрално читају увредљива страначка саопштења партије на власти. На покушаје политичког дијалога морају се мотком натерати у данима изборне кампање али то увек изгледа фингирано и неравноправно. Најчешће је потпуно обесмишљено драњем и бахатошћу СНС политичара. Када год то пожели Вучић може да вам упадне у дневну собу и прича о чему год жели без икаквог ограничења и поштовања програмске шеме. Цензура не постоји али свако чак и са најнежнијим критичким мишљењем о друштву наћи ће се на црној листи.
Када сам још као студент почетком деведесетих режирао емисију из културе „Култ“ која је почињала у петком у 22х културна редакција РТС-а је била мала оаза слободе против Милошевићевог једноумља. У емисији су гостовали истакнути књижевници, драмски писци, уметници који су осећали надолазеће зло и трагедију крвавог распада Југославије. Било је баш глупо цензурисати Слободана Селенића и Предрага Палавестру али емисија је прво померена на поноћ, па је почињала у 1, 2, 3 после поноћи да би убрзо била укинута. Тако се укидање емисије из културе поклопио с почетком рата.
Овај РТС нема чак ни идиотску суптилност Милошевичевог РТС-а. Критичко мишљење је једноставно укинуто.
Неко се преварио па ме је пар година након доласка СНС позвао да гостујем на РТС-у. Разлог гостовања била је филмска емисија на тему хорор филмова. Испричао сам све што сам знао на ту тему и на изласку из Таковске угледао Зорана Зозу Станојевића.
„Откуд ти Јанко“, питао ме је као да је угледао духа.
„Не брини Зозо, причао сам нешто о хорору, филмска емисија…“
Гледао ме је кратко оним својим „немамо више времена“ погледом из емисије „Таковска 10“.
„Је л’ истина Зозо да постоје црне листе гостију на РТС-у?“ питао сам га.
Само је неодређено климнуо главом и уз осмејак продужио ка лифту.
Парадоксално али и ова колумна делимично говори о хорор жанру.
Једно сећање на 1999.
Година је 1999. 23. април.
Министар информисања у социјалистичко-јуловској-радикалској влади Србије је млади Александар Вучић.
Прецизан погодак НАТО авијације у 02.06 убиће шеснаесторо радника РТС-а и разорити зграду у Абердаревој, срце телевизије одакле се емитовао информативни програм. Ови људи су жртвовани у монструозној идеји режима да се може преокренути пропагандни рат против НАТО пакта.
Тачно у 15х тог дана новинарка Љиљана Милановић, супруга Драгољуба Милановића генералног директора РТС-а отпочиње први Дневник након трагедије. Дневник се емитује из Сава центра пре него што ће се информативна редакција преселити на сигурнију позицију у Кубанској амбасади. Сценографија сиромашна, столице из канцеларија Сава центра, нема живе слике. РТС је буквално спржен.
Првих осамнаест минута Дневника посвећен је активностима председника Милошевића, његовим сусретима са грчким комунистима и пријатељима из Италије, партији Северна лига.
Вест о трагедији шеснасеторо колега долази на ред у 19. минуту Дневника.
Ако мене питате екипа тог Дневника је и даље на окупу и жандарми је ових дана спроводе кроз ћевабжиницу на посао.
Јанко Баљак (Извор: Радар.рс)
