Тридесет година након “Олује”, још увек нема правог буђења. Само сабласна тишина и колективна амнезија. Српски народ из Крајине, који је прешао стотине километара у колонама прашине, плача и тишине, никада није добио одговоре. Нико им није рекао зашто су морали да оду, ко их је издао, да ли је могло другачије. Нико се није појавио да им каже истину – ни тада, ни сада.

Као што је 5. октобру фалио 6. октобар, тако је и 3. августу 1995. фалио дан после. Дан када је Петер Галбраитх напустио америчку амбасаду у Београду, а са њим тихо и дефинитивно пропао и план З4, последња шанса да се избегне трагедија. Тог дана је и Милан Бабић, премијер крајинске владе, већ био на ивици очаја, блед као истина коју нико није смео да изговори. А истина је била једноставна: Крајина је прецртана, и нико није хтео да јој то каже.

Ко је тада био у колони? Нису били ту креатори „велике Србије“, ни генерали са картама нових граница које нису постојале ни у међународним документима, а камоли у реалности. Њихова деца су била смештена у Београду, на Дедињу, у становима и кућама припремљеним на време. Они који су највише галамили о „небеском народу“, побринули су се да земаљске последице њихове политике избегну.

Караџић и Младић су на Дрвару јасно рекли – војне помоћи Крајини неће бити.

Нису објаснили зашто. Још мање су објаснили зашто је Банка Лука финансијски и логистички помагана управо из Хрватске, од исте оне државе од које су се „бранили“. А можда би и могли да објасне, да су се обратили народу. Али нису. Јер народ није био публика те представе – био је само статиста и жртва.

Српска политика је тада била у рукама јагњећих бригада – политичара у удобним фотељама и генерала са ордењем које су зарадили на туђој несрећи. Послали су народ да брани неодбрањиво, знајући да помоћи неће бити, ни војне ни политичке. Српска нејач, жене, деца и старци, прошли су кроз Београд Булеваром Арсенија Чарнојевића – као кроз неку гротескну репризу сеоба, али без вође и без сврхе. Само нова тескоба, ново бескућништво.

Патријарх Павле је пет дана пре “Олује” служио молебан у Книну. Неки кажу да је то био више опело него молитва. Док су верници у Крајини чекали утеху и охрабрење, већина епископа и свештеника је већ била на путу – не са својим народом, него далеко испред њега, у колима и аутобусима према сигурности Србије. Док је хрватска војска улазила у Топуско и делила помоћ, српски свештеник је већ распоређивао свој кофер у Београду.

И данас, 30 година касније, најгласнији су они који су ћутали када је требало говорити, и они који су бежали када је требало остати. Држе говоре, снимају спотове, организују комеморације. А никада нису објаснили зашто нису били тамо, на првој линији, са онима које су водили у заблуду и погибију. Нису оставили своје кости – оставили су само празне речи, идеологију без одговорности и историју без истине.

Добро јутро, Олујо. Прошло је три деценије. Време је да се престане са лажима. Време је да се погледа у лице онима који су изгубили све – јер им нико никада није рекао шта их је снашло.

Бојан Јовановић