Избори у Зајечару, а посебно у Косјерићу су показали зашто председник Ћациленда који се и даље лажно представља као председник Србије, не сме да распише ванредне парламентарне изборе. И то после победе, како каже, извојеване у немогућим и најтежим условима, оптужујући највише студенте, а успут и опозицију, да су радили све оно што заправо чине он и његова клика свих ових година.

Председник Ћациленда је страшно љут што му на терену први пут није дозвољено да краде онако и онолико колико је навикао, и што се уложени милиони евра у кампању за локалне изборе два града нису адекватно одразили по броју гласова. Другим речима, нешто озбиљно шкрипи и тандрче попут оне климе у средишту СНС коју нису умели на време чак ни да искључе. Нико више не спомиње чувени Вучићев покрет који је у оснивању већ неколико година. Све време председник Ћациленда се понашао као да су избори у Косјерићу и Зајечару његова приватна забава којом он командује, саопштава шта је било и ко је победио, суди и пресуђује како му воља… Не постоји држава на свету где се неки председник на такав начин уплиће у локалне изборе стварајући све време утисак да је реч о његовој приватној прћији.

Врховни Ћаци као велика кукавица, сваког дана себе храбри сталним изјавама о томе како је победио обојену револуцију, да су блокадери готови, да је Србија одбрањена… Толико је био занет свим тим силним победама да је гостујући на РТС у емисији Око магазин спречавао на најбизарнији начин водитељку да одјави емисију. И не само то. Чули смо нешто сасвим фрапантно што донекле може објаснити његову озбиљно нарушену психичку стабилност. Наиме, он је лармајући због напада на Ћендић, извештача Информера са локалних избора, готово плачним гласом рекао како ова новинарка никад није упознала свог оца, па и не зна шта су то батине! Из чега се сасвим јасно може закључити да је тата Анђелко тукао преко сваке мере сина Александра као да није његов. Такође, могло би се закључити да је Александар Вучић био жртва породичног насиља и као и свако злостављано дете сада своје трауме испољава на становништву државе за коју је уобразио да је његова.

Тужно, рећи ће неко. Прекасно да се било шта исправи или залечи, тврдиће стручњаци. Недовољно га је отац тукао, написаће злобници. “Не могу ти ја, добри човече, оздравити, јер ја и нисам болестан, него сам овакав. А од себе се не може оздравити”, објаснио је Андрић у “Проклетој авлији”, одакле већ предуго покушавамо да пронађемо излаз.

У сваком случају, овакав генерални негативни став о очевима који служе да би млатили своју децу заслужује ширу реакцију. Пре свега очева, али и мајки. Личне трауме и болест Александра Вучића не смеју бити разлог његовог останка на власти, а још мање повод да се о његовом целокупном понашању ћути, јер то постаје сваким даном све опасније.

Његова најава да ће обновити најмање два града, а можда и један регион у Украјини, уплашила је све здраво разумске људе који држе до себе. Ако знамо да је већ тврдио како је саградио Храм Светог Саве, а стручне службе нису благовремено реаговале, сада се суочавамо са нечим што тражи хитну медицинску интервенцију. У супротном, на сваком кораку ћемо имати случај канализације у Борчи!

Пред опасношћу да изгуби власт, а самим тим слободу да неограничено лаже у јавном простору производећи огромну штету држави и народу, председник Ћациленда при помену избора моментално добија дијареју. Није ни чудо. Страх је његова једина храна. Представља се као победник, а не сме да изађе студентској листи на мегдан. Ајде што се он, као позната кукавица упрпио од одмеравања снага са онима које каже да је већ поразио, него се и у опозиционим редовима зацарио ништа мањи страх од могућег губитка привилегија које незаслужено уживају.

Одавно сам упозоравао да нису проблем само Ћаци из власти већ и они из опозиције. Парламентарни избори су јединствена прилика да се решимо и једних и других. Зато их избегавају. Због тога се на њима мора инсистирати. Нема нам друге. Или они или ми.

Пумпај до победе!

Срђан Шкоро