Није то први пут – посебно у Лиги шампиона – да навијачи Црвене звезде напуштају стадион “Рајко Митић” са глупим изразом на лицу. И не могу ваљано да резимирају све оно што су видели. Од опште анархије на терену, аматерског брањења прекида, недостатка енергије, до тотално другачије слике у другом полувремену, када је тим Владана Милојевића, са играчем више, заиграо руски рулет и почео да напада и са штоперима.
Да кренемо од опште познате чињенице: ПСВ је, без икакве, сумње, бољи тим од српског шампиона, са играчима више класе који лакше освајају простор, имају мекше додире са лоптом, са знатно већим искуством доминирају, чак и када су потчињени као у другом полувремену у Београду. Али најбољи тим Холандије није фудбалски речено уништио игром Црвену звезду, нити су те чињенице уопште морале да однесу превагу на стадиону “Рајко Митић”. Јер да је до буџета и збирног квалитета Црвена звезда није требало да се појављује на терену. Ни против Штутгарта, ни против ПСВ-а. Пре ће бити да је тим Владана Милојевића „намагарчен“ у свом дворишту, јер се, као и против Бенфике, десило оно што заправо није смело. Снажнији ривал је без утрошка енергије дошао до предности од 3:0 и одсвирао крај. Али ти прекиди су нека сасвим друга тема.
“СИНЕ, РАСТУ ТИ УШИ КАО ПИНОКИЈУ У ЗЕМЛЈИ ДЕМБЕЛИЈИ. И УШИ И НОС“
Да проширимо констатацију са почетка текста. Црвена звезда је деловала као збуњени Саша Попадић, свршени студент права који је улетео у ципеле саветника генералног директора контроверзне фирме (води је још контроверзнији Мајк), доведен да због неискуства потписује сумњиве уговоре. На то га опомиње и отац Гига, стара кајла ишколована и исклесана у комунистичком режиму:
„Сине, довели су те овде да им потписујеш сумњиве уговоре. А теби расту уши. И уши и нос. Као Пинокију у земљи Дембелији“.
Када је започео први мандат у Црвеној звезди Владан Милојевић се представио, потом и радио, као тренер детаља. Водио је рачуна чак и томе како му се играчи понашају током заједничког оброка и какав утисак остављају на хотелска особља на Златибору или у Аустрији. Кроз ту – неко би рекао и нашминкану дисциплину – искусни стручњак је градио колектив који је тешко могао да буде преварен у дуелима са слабијим или 30 одсто јачим ривалима. Обично је Владан Милојевић био тај који је “варао слабије”, тимове истог квалитета, или оне максимално 30 посто јаче. Није могло да се деси да Црвена звезда добије гол из корнера, и то тако што ће најбољи скакач тима остати сам на 12 метара од гола.
Било је у Милојевићевом мандату много тежих пораза, као ономад против Бајерна или Тотенхема, али уз примесу да је тада имао завезане руке, и да је могао само да се моли ванземаљским силама да Црвена звезда што боље прође. Тренер Црвене звезде није човек алибија, и донекле може да му се трагичан почетак меча са Филипсовцима одбије на почетак пролећног дела сезоне и то што се Црвена звезда спустила у Лигу шампиона летом из Белека, где је имала припреме.
МОГЛО ЈЕ ДА БУДЕ 4:3, АЛИ ТО НЕ МЕНЈА ЧИНЈЕНИЦУ ДА НЕШТО НИЈЕ ПРИПРЕМЛЈЕНО КАКО ТРЕБА
Звучаће грубо, али сусрет са ПСВ-ом је једна од најслабије припремљених утакмица Владана Милојевића од свих које је водио у Црвеној звезди. И било би тако и да је Црвена звезда успела да изједначи, или направи један од највећих клупских преокрета у историји. Без обзира што се много тога на тренинзима базирало на одбрани прекида, како би Лук де Јонг атерирао на небу изнад Београда. Нешто очигледно није урађено добро.
Када гледамо овогодишње наступе Црвене звезде у Лиги шампиона, дешавало се да српски шампион има периоде тоталног распада. Било је тако у Милану против Интера или против Монака, али је у тим сусретима имала озбиљан план игре. До 60. минута на Сан Сиру је била конкурентна, улазила у шеснаестерац ривала и бранила се згуснуто. Све док није страдала од индивидуалних грешака Спајића и Дркушића. На стадиону у Кнежевини имала је реми до 46. минута, ослањајући се на снагу Шерифа Ендијаја, прескакала колико је могла средину терена и имала реми до зауставног времена првог полувремена (уз недосуђени једанаестерац над Олајинком).
Црвена звезда је, уз меч са Штутгартом, пред сусрет са ПСВ-ом била у атипичној ситуацији. Могао је стручни штаб црвено-белих да састави готово идеалан тим гледајући физичке и моторичке габарите играчког кадра Црвене звезде. Али је деловало да се Црвена звезда није посветила екипи из Ајндховена. Стање шока, после првог гола Лука Де Јонга, трајало је до краја првог полувремена. У том периоду видели смо, што је апострофирао Владан Милојевић, примену савршеног скаутинга стручног штаба Петера Боша.
ПСВ је усмеравао нападе Црвене звезде на леву страну, јер је знао да Сеол игра на контра нози и да тешко може да се извуче из чељусти пресинга. Приметно је било да гости не дозвољавају црвено-белима да излазе у чисте ситуације на бок, савршено свесни чињенице да бочним лоптама, када има много меса и снаге са Шерифом Ендијајом у шпицу, Црвена звезда може да угрози сваког ривала у Европи. И на крају, није Штутгарт сваки дан, нити је било за очекивати да Петар Бош прогута исту бућку као Дитер Хенес. Звезда је, не рачунајући период са играчем више, имала само једну ситуацију са отвореним тереном када је Ендијај промашио зицер.
МИЛОЈЕВИЋ ЋЕ ДУГО БИТИ НАЈБОЛЈИ ПОСЛЕ БАРИЈА, САМО ЈЕ СЛАБ ДАН ДОШАО У ПОГРЕШНО ВРЕМЕ
Лига шампиона је такво такмичење да осветли сваку ману и не дозвољава слаб дан. Владан Милојевић је свих ових година вредно скупљао тренерске маневре, антологијска остварења, тактичке перфекције… Имао је чудне моћи да му екипе у утакмицама „умри или победи“ играју изнад могућности и изгледају као да их је тренирао Антонио Конте… Због тога Владан Милојевић има статус најбољег Звездиног тренера од Барија до данас. И тај статус биће неупитан и у ближој, а врло вероватно, и даљој будућности.
Само што је његов лош дан дошао у невреме, када је Звезда могла да направи озбиљан искорак.
ТЕКСТ: Моззартспорт
ФОТО: ФК Црвена звезда
