Након завршетка претходних парламентарних избора појавио се нови израз на страни грађанског дела политичког спектра. Десно крило. Израз који је у постизборном моменту добијао све више простора у политичким причама јавних мислилаца прозападног усмерења. Дејан Илић, новинар из Данаса, у постизборном Утиску недеље наводи да прозападни део опозиције (,,Србија против насиља”) не може ништа да уради без свог десног крила. А десно крило су опозиционе странке националне оријентације. Зоран Пановић у Недељнику пише чак и о десном крилу унутар саме листе ,,Србија против насиља” (спомињу се Понош, Алексић па и Ћута), уз величање оног још деснијег крила око Милоша Јовановића.
Приметно је било да су се сви прозападно оријентисани медији са ниподаштавањем односили према листи око Бранислава Несторовића, док се у исто време готово у небеса подизао Милош Јовановић и коалиција НАДА.
Уз све што смо касније имали да видимо око захтева за поништавање избора, бојкота скупштине и тако редом, прозападна опозиција је ипак дискретно била свесна да је направила огроман успех на последњим парламентарним изборима и да онда треба наставити тамо где се стало у походу на даље освајање политичког терена. Свесни у исто време својих ограничења у том подухвату, а све као последица отпора највећег дела народа према изразито прозападној и другосрбијанској политици коју она баштини, ваљало је тражити савезнике на десном делу политичког спектра. Ово представља један перфидан али крајње логичан и нужан потез, јер ни 05.10.2000.године не би било да није било Коштунице, Ђинђић је то знао и зато се томе није противио.
У контексту садашњих политичких прилика, потреба прозападне опозиције али и нових постизборних подељених карата ваљало би расправити шта је заправо то десно крило у политичком животу Србије данас? Које странке га чине и има ли тог десног крила у оквиру прозападне опозиционе групације?
У суштинском и чисто политичком смислу, а све имајући у виду целокупан политички пејзаш Србије и његову структуру, десно крило јесу странке крајње десне националне оријентације. Њихова национална политика је чвршћа, мање еластична и бескомпромиснија у односу на странке десног центра, СНС и СПС, а које данас чине највећи део власти у Србији. Тако је бар начелно.
А шта би то чинило политику странака крајње десне оријентације у Србији? Она (би морала да) подразумева угрубо следеће: одустајање од пута у Европску унију, војна неутралност без уласка у НАТО, не признавање Косова и Метохије никада као независне државе што директно што имплицитно, оштар став према земљама колективног запада у њиховим политичким и дипломатским насртајима на Србију, што бољи, шири и чвршћи односи са Русијом и Кином, не увођењу санкција Руској Федерацији и прихватању западног наратива о рату у Украјини, негирање монструозне концепције наводног геноцида у Сребреници, поимање ратова из 90их година као ратова за одбрану и голи опстанак српског народа и државе уз јасно противљење западним и регионалним наративима о тим дешавањима, не прихватање Хашког суда као било каквог ауторитета ни правде, аутономија Војводине у оквиру садашњег Устава или чак њено укидање, враћање обавезног служења војног рока уз свеобухватно јачање и подизање борбене вредности Војске Србије, одбрана ћириличног писма и његовог положаја у уставно правном систему наше земље, отпор према ЛГБТ идеологији, уз истовремено јачање институције породице, негативан однос према комунизму и свему ономе што се под црвеним плаштом готово 45 година радило против српског народа и његових националних интереса, поштовање према Српској православној цркви, као и брига и подршка за стање српског народа у непосредном суседству. Немушти одговори, ћутање или противљење оваквим ставовима лишавају одређену политичку групацију статуса политичке странке крајње десне оријентације.
Након избора одржаних децембра прошле године можемо рећи да су странке крајње десне оријентације остале нетакнуте, односно на готово истом нивоу који су имале и 2022.године после избора. Коалиција Нада, Несторовићев покрет и коалиција Двери Заветници узимају збиру мало испод 13% освојених гласова док су те странке без покрета МИ на претходним изборима имале мало изнад тог процента. Двери и Заветници овога пута нису прешле цензус али је ту испливала нова групација окупљена око доктора Несторовића и покупила те гласове. Не треба заборавити да је Несторовић поприлично помогао коалицији Двери и Покс-а на прошлим изборима као неко ко се налазио директно на њиховој листи, своју политичку тежину доказао је и овај пут.
Српска радикална странка у децембру прошле године узима 1,50% освојених гласова док је 2022.године била куд и камо боља са 2,2%. Суверенисти су након коалиције са Борисом Тадићем дословно нестали иако су 2022. претходно имали 2,34% гласача иза себе. Народна странка је након последњег сукоба и раскола у странци изгледа коначно пронашла своју душу. Касно се то догодило те је резултат од 0,90% довео до оставке целокупног руководства странке па и самог Вука Јеремића.
Ако погледамо званичну политику наведених странака, ставове и вредности које заговарају у јавности, оне би биле српско десно крило на данашњој политичкој сцени Србије. Двери, Народна странка и Суверенисти готово да више не постоје док су се Радикали и Заветници практично утопили у СНС и постали званичан део извршне власти на различитим нивоима. Као два најзначајнија субјекта десног крила остали су коалиција Нада предвођена ДСС-ом и групација окупљена око доктора Несторовића која је већ преживела један расцеп и доказала своју снагу на поновљеним београдским изборима.
Него шта је са десним крилом унутар прозападне опозиције? Да ли оно у реалности постоји? Представници грађанске политичке мисли упорно се труде да објасне народу да прозападна опозиција има унутар себе и националну црту и да јединствена прозападна листа није само састављена од политичких субјеката који баштине другосрбијанске светоназоре. За ту улогу су превасходно одабрани Здравко Понош и Мирослав Алексић. У пракси то изгледа тако што дотични имају за нијансу умереније ставове од тврдог језгра прозападне опозиције али се увек јасно истиче неопходност потпуног везивања Србије за земље колективног запада, хитно и безусловно учлањивање у Европску унију, увођење санкција Руској Федерацији, као и одговорност српског државног руководства 90их година за ратове и санкције. На бројне теме и питања који чине суштину чврсте националне политике (горе наведене) се често дају неодређени одговори. Ради прављења адекватног одјека у јавности, макар што се тиче форме, користе се све више српске заставе али и ћирилица.
Међутим, гласачи оног истинског десног крила причама грађаниста не верују. Тешко је убедити просечног бирача деснице данас да гласа за прозападну опозицију ако му на његове бриге она нуди решења у виду убрзаног пута Србије ка ЕУ уз признавање реалности (признање КиМ), и што боље односе са земљама колективног запада са којима треба у потпуности ускладити своју спољну политику (увођење санкција Русији). А још теже да је у Сребреници почињен геноцид или да је Србија крива за ратове 90их година у којима се понашала као агресор. Све ово ако не зато што волимо онда зато што морамо. Тешко је уверити бираче десничаре у добре намере запада. Не знају где нам је запад помогао али знају када нас је бомбардовао а претходно санкцијама изгладњивао. То показују и изборни резултати. Употребна вредност Алексића и Поноша на десном делу политичког спектра је готово непостојећа. Да је другачије, резултат чтаве коалиције ,,Србија против насиља” би био још бољи а све на рачун деснице. Ово знају наравно и чланице ове коалиције. Те из тог разлога вероватно никада нећемо ни имати прилику да видимо самосталне изборне наступе Алексића и Поноша.
То међутим не утиче на институционалну постизборну снагу које ове две странке имају у оквиру прозападне коалиције која је наступила на децембарским изборима 2023.године. Наиме, расподела мандата у оквиру листе је таква да је читава лиса прозападне коалиције освојила 65 мандата. Од тога Народном покрету Србије Мирослава Алексића је по предизборном договору припало 16 мандата, док је Србија центар – СРЦЕ Здравка Поноша узела 9. Више од трећине мандата од целокупне јасно прозападно оријентисане листе за странке назови десног крила чија је самостална политичка тежина вечно упитна. Можда све као најава неких будућих нових експеримената у освајању макар неког дела гласача центра, када већ не могу од гласача десног дела политичког спектра.
Алексић и Понош нису и не могу бити десно крило српске политике. Они то нису по својој политици, они то нису по избору својих политичких савезника, они то нису по гласачким афинитетима десног дела бирачког тела. Можда то могу да буду у оквиру прозападне опозиције (у царству слепих ћорави је краљ) и улоге коју у њој имају али суштински на политичком небу Србије о томе нема ни говора. То не значи да је њихова политичка будућност неизвесна. Потреба за неком зачинском назови националном опцијом унутар прозападне опозиције постоји а Вук Драшковић не само да је на супротној страни већ је и стар и пред пензијом. Биствовање у оквиру прозападних политичких савеза омогућиће им присуство у политичком животу Србије.
Прозападна опозиција је животно заинтересована за сарадњу са десним крилом, оним правим. Знају да им је то једини пут ка рушењу Александра Вучића. А када то заврше онда ће кренути у обрачун са тим истим крилом након фамозне техничке или прелазне владе која би се формирала као замисао и пут до коначног решења. Узрока за то има много, тако да ни повода неће мањкати када тренутак наступи да се десно крило одбаци исто онако снажно колико сада жели да се пригрли. Циљ оправда средство па и коалиционе партнере. Зато толики бес и потцењивање доктора Несторовића и покрета МИ. Не смета њима равна земља него знају да неће са њима, па ни у техничку Владу. Можда ванземљци не постоје али су му гласачи стварни, и да, они су изразито просрпски и проруски оријентисани, десно крило да не може десније.
Питање формирања прелазне владе опет се актуелизовало у контексту студентских протеста и грађанске непослушности којој сведочимо у претходном периоду. За сада само Милош Јовановић испред коалиције Нада шаље јасне поруке да је спреман на директну сарадњу са прозападном опозицијом и прављење прелазне техничке владе у циљу обарања актуелне власти. Да ли ће он остати доследан том обећању ако се тренутак за такво савезништво заиста и укаже?
Никола Ћосовић, дипломирани правник
